Kad u vestima čujete kako je sudinica ta i ta osudila kriminalca tog i tog, možda se zapitate – kakva sad sudinica?! Međutim, nije – sad! Sudinica odavno postoji i zabeležena je u rečnicima i gramatikama. Od imenice muškog roda sudija, preko prideva sudijin, a dodavanjem sufiksa -ica dobijena je imenica ženskog roda sudinica (što je doskora samo označavalo sudijinu ženu, a odskora se sudinicom smatra samo žena sudija, a sudijinu suprugu niko i ne pominje).
U stvari, to sudijin- + -ica dalo je sudijinica, a zatim se j stopilo s dva samoglasnika i iz neposredne blizine, izjednačilo se s njima, pa se udvostručeno ii saželo u jedno i. S obzirom na veću udaljenost značenja imenice sudinica od imenice sudija nego što je udaljenost prideva sudijin od iste imenice, gramatika i pravopis za imenicu sudinica propisuju izgovor (i pisanje) samo jednog i, a za pridev sudijin i u izgovoru i pisanju neophodno je, naravno, j između dva i.
Violeta Babić, lektor
Ovakva vrsta borbe za ravnopravnost je glupost veka. Zbog te velike gluposti nastale su rogobatne i glupe reči poput pedagoškinje i psihološkinje, trenerice i trenerke…
Ne moramo izmišljati neke termine, u zapisima narodnih umotvorina već postoji zabeležen termin za žensku osobu koja sudi, presuđuje i određuje nečiju sudbinu i sl. – „suđaja“.
Možda se nekome ne sviđa, jer ima neakademski prizvuk, ali je etimološki i kulturološki ispravniji od sutkinje i sličnih novogovora.