Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
– Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju. I u srednjem veku su siromasi verovali u svojim ubogim predgrađima da su im bogataši slali epidemije, što znači da ni u te pobožne vekove nisu ljudi verovali da svako zlo dolazi s neba. Samo se u sasvim primitivnom dobu i na istoku blaženo verovalo da je neko bogat samo zato što je rođen pod srećnom zvezdom, i da zaslužuje pažnju i uvaženje samo zato što je na njega izlivena božja milost pre nego na nekog drugog. U našem dobu se veruje da je bogataš svoju sreću oteo od siromaha, i da je zato sreća jednih napravljena od nesreće drugih. Čovek po jednoj slabosti i sujeti, sve svoje sreće pripisuje samo sebi, a svoje nesreće pripisuje samo drugom: ali što svako smatra kao naročitu nepravdu prema sebi, to je da se raduje srećama drugih ljudi. U Rimu se ponavljaju svakom novoizabranom papi stare reči: non videbis annos Petri, što ima stvarno ovaj pakosni smisao: nećeš živeti dvadeset i pet godina. Mali ljudi ne znaju da treba biti velikodušan ne samo prema nesrećnima nego i prema srećnima.
Izvor nesreće čovekove leži u njegovom egoizmu: u tom što hoće da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napora, to je najveći motiv borbe u ljudskom društvu. Ne mučiti se sam, a zaraditi bogatstvo; i postići veliko bogatstvo, da bi time postigao najveću sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije neće morati praviti napor, pošto je napor najveća gorčina ljudske sudbine! Mržnja među ljudima je uvek posledica ove borbe ko će koga potčiniti, kako bi jedan radio a drugi uživao od tuđih napora.
– U ovoj iskonskoj borbi izgrade se crte karaktera drukčije kod bogatih, a drukčije kod siromaha. Bogataš je plemenit iz sujete i iz straha, a siromah je dobar iz pobožnosti i iz častoljublja. Bogataš je duhovno hrabriji, a siromah je hrabriji fizički. Bogataš nema intenzivnih radosti kao siromah, jer živi bez velikih očekivanja i snova; nema iznenađenja, živi bez dovoljno idealizma, često blaziran i pasivan. Bogataš je pervezniji, a siromah čedniji, jer perverzija dolazi od presićenosti i lenosti, a čednost dolazi od rada koji je veliki moralizator života. Ima siromaha zaljubljenih u poštenje i većma nego drugi u zlato, a mnogi čak izgledaju manijaci častoljublja. Poštenju se uče bogataši od siromaha, jer se samo na siromahu da videti kako poštenje i sreća stoje nezavisno od zlata. Zavist je osobina ubogih, a spletka velikog stila je osobina bogataša. Ružne reči i grubi načini su siromašnog porekla, ali duboke zloće i mračne osvete su bogataške. Siromah je ubog i u svima sredstvima borbe, kao u svačem drugom.
– Najveću ravnotežu karaktera i najviše viteške vrline davali su ljudi iz slavnih istorijskih porodica. Marko Brut i Katon Utički nosili su imena dvojice velikih predaka iz kraljevskog i republikanskoh doba. Skoro svi veliki ljudi carstva bili su potomci velikih predaka. Aristotel je dao o plemstvu ovu definiciju: plemstvo znači nasledstvo bogatstva i čestitosti.
Ljudi mogu da nesebično vole, ali retko nesebično mrze. Svaka mržnja je strah ili zavist. Mržnja je najčešće strah, jer čovek ne mrzi nego samo onog koga se boji. Čovek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onog koga preziremo, i da možemo bez njega, i da smemo protiv njega. Nikad mržnja ne dolazi iz razlike uverenja, ni iz razlike moralnih principa. Pravi viši čovek ne mrzi čak ni onog koga se boji. Mrzeti veće od sebe, to je osećanje sluge prema gospodaru, a ne gospodara prema sluzi; a mrzeti slabije od sebe, to je bolest ili pometenost. Mržnja je, kao i guba, bolest ubogih.
Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“