Она има девет година и из школе је дошла потпуно несвесна свега што се јуче догодило. Нисам знала шта да радим. Како да јој кажем? Велика је довољно да разуме да је то страшно. Али не знам да ли је довољно зрела да све то обради и разуме.
Покушала сам да јој кажем у кратким цртама, без детаља. Али кренула су питања. Много питања. И на крају – сузе. Мама, ја нећу у школу. Шта ако се то код нас деси? Мама, ја седим одмах до врата у школи. Како да побегнем?
Покушала сам и да јој објасним да се те ствари јако ретко дешавају. Да је њен страх потпуно разумљив, да сам и ја и тужна и уплашена, али да не желим да се осећа као да је у опасности. Јер је све што се десило заправо јако чудан сплет околности. Несвакидашњи. Није нешто што тек тако може да се понови.
А онда?
Онда освану групе на друштвеним мрежама, постови и коментари у којима десетине хиљада деце подржава дечака који је угасио девет живота. Десетине хиљада тинејџера за које је он „цар“, „херој“, који славе што је наставница историје „цркла“.
Онда осване следећи дан, где смо преплављени новим вестима – тинејџер махао пластичним пиштољем у основној школи у Обреновцу. Други тинејџер, ученик београдске основне школе „Десанка Максимовић“ направио списак другара које жели да убије. И запитам се – јесмо ли отворили страшну Пандорину кутију? Да ли су око нас десетине хиљада деце која чекају прилику да се брзо „прославе“, да о њима горе друштвене мреже и портали? Само још нису добили прилику. Овај један, игром случаја, имао је све. Оружје, спремност да убије, обуку.
Да ли је ово заиста јединствен случај?
Чули смо јуче и да ријалитији и телевизије које пласирају огаван садржај без икаквих ограда – нису криви. Крив је само запад и интернет.
Тачно је да се деца која пружају подршку убици изражавају гејмерским речником. Тачно је и да им је тешко да разграниче виртуелни од стварног света. Да не разумеју да у стварном свету нема друге шансе. А ако су изопштени, потреба да постану „хероји“ и „цареви“ може их навести да ураде страшне ствари.
Можда је тачно и да већина њих не гледа телевизију, ни ријалити програме.
Али знате ли ко гледа? Родитељи. Милиони њих, каже статистика. А родитељи васпитавају. Садржајем који прате, ставовима, понашањем. Ако онда једна држава националну фреквенцију додели телевизијама које пласирају овакав садржај, она је пуцала у ногу нашој деци. Јер медији васпитавају многе одрасле. Одрасле који уместо да гледају шта раде њихова деца, гледају шта раде туђа, коју су родитељи лоше васпитали. У тамо некој Задрузи.
А замислите само да се уместо свих тих задруга и парова емитују предавања психолога, радионице за родитеље, корисни подкасти са стручњацима? Замислите да се неко побринуо за то да се родитељи едукују, да схвате колико је у ери дигитализације важно да прате шта им раде деца? Да их не могу само пустити да се затворе у собу и играју Мајнкрафт? Да с њима морају разговарати? Замислите да је неко рекао ДОСТА? Доста катастрофалном програму. Доста величању криминала. Да је неко рекао родитељима да морају широм отворених очију да посматрају своју децу? Да слушају како дишу? Да баце, с времена на време, поглед на њихов радни сто и виде шта они то тамо пишу и цртају. Да питају. Да траже одговоре.
Рећи ћете сад, сигурно, да постоји даљински управљач и да свако може да пребаци канал. Али милиони то не чине јер – немају развијену свест. О томе колико штете чине деци. Не знају. Као што не знају ни да се пикавац не баца на земљу или да се с децом разговара, уместо да се шаљу у своју собу? Нису довољно едуковани. И онда њима пустите задругу. И пуцате у обе ноге читавом друштву.
Да, тачно је да деца не гледају телевизију. Али садржаји који се код нас емитују и те како су део болести целог друштва.
И зато је моје дете синоћ закључало врата четири пута.
Могу ли јој уопште рећи да нема чега да се плаши, а да то не буде лаж?