Ако је лични однос детета с учитељем добар, онда има мало значаја да ли његова педагошка метода одговара или не најмодернијим захтевима. Заправо, успех предавања не почива у методи.
Чврста везаност за родитеље ствара препреку за касније прилагођавање свету. Човек који је одрастао предодређен је, међутим, за свет, а не да заувек остане дете својих родитеља. Има, нажалост, веома много родитеља који своју децу увек сматрају децом, јер они сами не желе да остаре и неће још да се одрекну свог родитељског ауторитета и моћи. Међутим, врше на дете веома нездрав утицај, на тај начин што им одузимају сваку прилику за индивидуалну одговорност. Ова штетна метода ствара или несамосталне људе или такве који своју самосталност могу изудити само заобилазним путевима.
Други родитељи, опет, због своје сопствене немоћи нису у стању да детету пруже онај ауторитет који му је потребан да би се свету касније могло правилно прилагодити.
Отуда, учитељ као личност има деликатан задатак да, с једне стране, не испољава никакав ауторитет који подјармљује, док, с друге стране, треба да покаже управо ону одређену меру ауторитета према детету, која приличи одраслој, искусној личности. Вештачки се не може ни са најбољом намером успоставити такав став, већ до њега може да дође само на природан начин, да учитељ као човек и грађанин једноставно обавља своју дужност. Он сам мора бити исправан и здрав, што представља најбољу педагошку методу, тј. добар пример. И најсавршенија метода неће ништа значити ако човек који је примењује није супериоран, захваљујући вредности своје личности.
Било би, дабоме, другачије, када би у школи било важно само то да се деци градиво пренесе методично. Међутим, то представља не више од половине вредности школе. Друга половина представља стварно психолошко васпитање, које се преноси захваљујући личности учитеља. Задатак овог васпитања јесте – превести дете преко, у даљи свет, и на тај начин допунити родитељско васпитање. Последње (родитељско васпитање) може, и кад је веома брижљиво, да никад не превазиђе одређену једностраност, јер миље остаје увек исти. Школа, према томе, представља први део стварног, великог света с којим се дете сусреће и треба да му помогне да се у одређеном степену одвоји од родитељског миљеа.
Ако је лични однос детета с учитељем добар, онда има мало значаја да ли његова педагошка метода одговара или не најмодернијим захтевима. Заправо, успех предавања не почива у методи. Као што, дабоме, уопште и није искључиви циљ школе да се главе напуне знањем, већ напротив, да децу одгаје у праве људе. Није реч о томе с колико знања натоварен неко излази из школе, већ да ли је у школи успело да се млади човек ослободи несвесног идентитета с породицом и учини свесним самог себе. Без те свести о самом себи он неће никада знати шта стварно хоће, већ ће увек остати зависан и само опонашати, с осећајем да је погрешно схваћен и спутан.
Одломак из књиге “О развоју личности”, Карл Густав Јунг
Извор: Detinjarije.com