Ово је наш мали допринос одбрани приватности парова који имају једно дете. И не, нисмо заборавили да напишемо „само“ једно. Јер дете НИКАД није „само“.
Кад тад, одрастајући и сазревајући на овом поднебљу, постаћете свесни једне у исто време готово непојмљиве и поражавајуће (кад је појмите) чињенице: ВАШЕ дете је туђа брига. Ток иде мање-више овако:
Заљубите се, забављате се, венчате се. На овом трећем кораку, ако правите свадбу за више од шесторо људи, бар десетак званица загледаће вас (не би ли утврдили да ли је млада трудна).
Ако то није случај, питаће вас бар једном кад ће беба (пре торте). И онда ће вас то питати когод стигне док та беба не дође. Месецима. Или годинама. У зависности од конкретног случаја. Узмимо онда да дође беба. Таман одахнете. Помислите – престаће људи. Кад оно…
Том задирању у приватност нема краја. Понекад, то ће ићи од оног баналног „како је слатка/сладак, кад ћете да му родите брата или сестру?“, преко „ви сте лепа жена, треба да рађате децу“ (звучи сумануто, али људи то СТВАРНО изговарају) до „шта чекаш, године ти пролазе, кад ћеш да рађаш друго“? То све или неким љубопитљивим (за шамар), или прекорним (за онај сељачки шамар из рамена) тоном.
Оно што је чудно у целој причи, осим саме чињенице да и сасвим непознати људи себи дозвољавају да вам прочепркају по најприватнијим стварима у животу, је та увереност оних који постављају таква питања да на то имају право. Право.
Шта је с људима, питате се ви? И има ли томе краја? Па… зависи како се поставите. Кад почну да вас малтретирају тим „кад ће друго“, у прво време ћете љубазно одговарати „полако“ или „има времена“ или нешто слично томе. Онда ћете се једно време правити да нисте чули да су вам се уопште обратили. А онда ћете наћи прави одговор. За вас, то ће можда бити озбиљан и искрен одговор на постављено питање. Можда ће бити ледено „мислим да вас се то ни најмање не тиче“. А можда ћете утрврдити да је блага иронија (уз обавезан смешак) најбоље оружје. „Кад ти кажеш“ проверено „ради“.
Ово је наш мали допринос одбрани приватности парова који имају једно дете. И не, нисмо заборавили да напишемо „само“ једно. Јер дете НИКАД није „само“.
Родитељи једног детета свесни су да они који постављају питања из „кад ће друго“ палете нису (увек) злонамерни. И да им није (увек) намера да вас убоду прстом у око. Али, молимо вас ипак… Немојте да кажете нешто од следећег:“Мора да је усамљена/усамљен“
Постоји разлика, и то озбиљна између „бити сам“ и „бити усамљен“. А они који су одрасли као јединци, кад бисте их само саслушали, можда би вам рекли да су заправо мање усамљени у животу, јер су научили да буду сами. А успут су научили и да је у томе могуће уживати.
„Неће имати ко да му/јој помогне кад ви будете стари и болесни“
Ово технички можда и јесте тачно. Али, ни у породицама са више деце не можете бити сигурни како ће се односи развијати. Нити је више деце гаранција да ће се иједно од њих бринути о родитељима кад остаре, нити је поштено правити децу да би имао ко да се брине о нама кад будемо стари и болесни.
„Лако је вама са једним дететом“
Зато што нисмо родитељи „ударници“? Ако ово кажете мами која има једно дете, колико год она била пристојна и лепо васпитана, може се десити да вас лепо пита што сте ког ђавола родили више од једног детета ако сад кукате како вам је тешко. И најпристојније и најлепше васпитане маме једног детета имају право на лош дан. Немојте после да се питате ‘откуд то’ ако сте се сами наместили.
„Не знаш ти шта је права срећа, док не родиш бар још једно.“
О, знам, знам… Ова мала шака у мојој шаци. Цео свет у мом наручју, помислиће пристојна и лепо васпитана мама једног детета, док се љубазно смешка и чека да јој нестанете из видокруга…
„Не желиш да буде размажена/размажен и себична/себичан?“
Видите, ствар је у томе што су родитељи јединаца толико задојени овим стереотипом, да ће мали јединци често бити ти који у паркићу говоре „лепо је да се дели, мама“, „сви треба заједно да се играмо“. А биће и дана кад ће мали јединци бити једини који то кажу у паркићу. Јер размаженост и себичност ствар су домаћег васпитања и карактера. И времена и љубави које ћете уложити у тог малог човека којег сте донели на овај свет. Ваше жеље да га научите најбољем од вашег света. Најбољем од света оца тог малог човека. И ваше наде да ће у њему расти и развијати се најбоље од ваших светова.
Људи имају право на изборе у животу. Један од њих је и избор око тога колико ће деце имати. Понекад, то је само лични избор, као и било који други. Понекад, то је последица сплета околности, које могу бити и тешке и болне. И то никад не би требало да губите из вида.
Извор. Мондо