Милица Матић је мама из Београда која добро зна колико времена зна да прође од прве сумње до прве инјекције. Њено двоје деце је годинама примало хормон раста – син је терапију завршио пре неколико месеци, у осамнаестој години, док је ћерка и даље на лечењу. Њена прича није усамљена: према проценама стручњака, у Србији тренутно између 2.000 и 2.500 деце прима терапију хормоном раста, а лекари се слажу да велики број породица до ендокринолога стиже касније него што би требало.
Просечно дете расте између четири и пет центиметара годишње. Када та бројка падне испод два центиметра годишње, то је сигнал да нешто није у реду и да је потребна додатна провера код ендокринолога. Проблем је што се успоравање раста тешко примети голим оком из дана у дан – зато лекари инсистирају да се дете редовно мери и да се резултати бележе, а не процењују на око.
Родитељима се саветује једноставна, али ефикасна метода: мерење висине код куће, по могућству на вратима или зиду, у редовним интервалима. Осим бројки, користан показатељ је и то колико често дете „израсте“ из гардеробе и обуће, као и како изгледа у поређењу са вршњацима у разреду или на игралишту.
Систем је, бар на папиру, уређен тако да пропуста не би требало да буде. Према Националном водичу за здравствену заштиту жена, деце и омладине, предвиђено је чак 17 систематских прегледа на којима се мери телесна висина и тежина, а додатних осам уколико се уочи проблем.
Шта лекар заправо гледа
Када дете први пут дође код дечјег ендокринолога, једна измерена висина готово ништа не значи. Др Сања Панић Зарић, из Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије „Др Вукан Чупић“, објашњава да су много важнији подаци о томе како је дете расло током претходних година – такозвана карта раста показује да ли дете и даље прати свој канал раста или је дошло до застоја који захтева даљу обраду.
Хормон раста притом није важан само за телесну висину – учествује у регулацији метаболизма и утиче на здравље костију и кардиоваскуларног система, због чега правовремено лечење има значај за целокупно здравље детета. Дијагностика се, како наводи др Панић Зарић, спроводи постепено, у неколико фаза, а један од стандардних корака је и праћење коштане зрелости, најчешће снимањем шаке – јер коштани узраст не мора увек да одговара годинама уписаним у здравствену књижицу. Ако се при ретестирању потврди да је недостатак хормона раста трајан, терапија се наставља и у одраслом добу; ако је поремећај био пролазан, лечење се у неком тренутку обуставља.
Занимљиво је и то да поремећаји раста подједнако погађају дечаке и девојчице, али се родитељи дечака чешће обраћају лекарима – тренд који, како каже др Панић Зарић, није специфичан само за Србију, већ је присутан широм света.
Узроци: од породичног ниског раста до озбиљних болести
Добра вест је да је, према истраживањима, чак око 89 одсто деце која изгледају ниже од вршњака заправо потпуно здраво – реч је о такозваном „здравом ниском расту“, који је последица породичног наслеђа или конституционално успореног сазревања, а не болести.
Код преосталог процента, узроци могу бити разноврсни. Доц. др Маја Јешић, педијатар-ендокринолог на Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој, истиче да су недостатак хормона раста и недостатак хормона штитасте жлезде најчешћи ендокринолошки узроци ниског раста код деце. Поред њих, у обзир долазе и интраутерусни застој у расту, целијакија (алергија на глутен), различити генетски синдроми попут Тарнеровог синдрома, хроничне бубрежне, плућне или срчане болести, као и дуготрајна терапија високим дозама глукокортикоида.
Урођени недостатак хормона раста се, према речима др Јешић, најчешће уочава тек после друге године живота, а међу стеченим узроцима наводе се озбиљне повреде главе, тумори, инфекције централног нервног система и зрачење главе.
Две заблуде које коштају изгубљено време
Лекари се у разговорима са родитељима најчешће сусрећу са два устаљена, али погрешна уверења. Прво је да ће дете „порасти у пубертету“ и да заостатак није разлог за бригу. Друго је савет да се дете „да на кошарку“, као да физичка активност сама по себи може да надокнади хормонски дефицит. Стручњаци упозоравају да ниједна спортска активност не може заменити терапију када је узрок хормонски, а да одлагање јављања лекару због чекања на „пубертетски скок“ често значи пропуштен најбољи период за лечење – будући да се највећи део укупног раста, чак око 85 одсто, одигра пре пубертета, док сам пубертет доноси свега око 15 одсто коначне висине.
Зато је порука лекара недвосмислена: ниска висина родитеља јесте најчешће објашњење због чега је и дете ниже, али то не сме бити разлог да се посумњани поремећај не провери код ендокринолога.
Када се дијагноза потврди, деца се у Србији лече инјекцијама хормона раста, чији трошак покрива Републички фонд за здравствено осигурање. Лечење траје све док дете има задовољавајући прираст висине, што најчешће значи – годинама, све до завршетка коштаног сазревања. Раније започињање терапије омогућава дужи период деловања лека и, по правилу, боље крајње резултате.
Шта родитељи треба да запамте
Пратите раст детета редовно – по могућству мерењем код куће између систематских прегледа.
Мање од 4–5 цм раста годишње (а посебно мање од 2 цм) је разлог за јављање педијатру или ендокринологу.
Обратите пажњу на то колико често дете мења величину одеће и обуће и како изгледа у поређењу са вршњацима.
Не одлажите преглед очекујући „пубертетски скок“ – највећи део раста одвија се пре пубертета.
Ниска висина родитеља не искључује потребу за прегледом ако се посумња на успоравање раста.
Терапија хормоном раста, када је индикована, доступна је и покрива је здравствено осигурање.