Пре неколико дана нам је на логопедски третман дошло дете са развојном дисфазијом које похађа први разред. Чим је отворило школску свеску заплакало је и показао нам је „туженка“ (на фотографији). На страници је био рад са 12 упадљиво обележених грешака од стране учитељице, са још три узвичника. Испод потписа који у свесци доминира као печат који одређује непоправљивост грешака налази се следеће упутство за оцењивање које се заснива на броју грешака: вежбај више, вежбај још више и вежбај много, а за „10 грешака и више“ добија се „туженко“. У овом примеру, дете има 12 грешака! Да ли то значи да њему ни вежбање неће помоћи? Како дете доживљава овај тужни симбол који је добио као оцену за свој труд?
Дисхармонични развој није медицинска дијагноза већ овај термин може да се користи у педагошком раду како би се њиме описало која је врста подршке потребна деци која и поред нормалне а често и изнадпросечне интелигенције мало теже уче да читају и пишу, да рачунају, да координишу покрете итд. Често ова деца имају дислексију, дисграфију, дискалкулију, диспраксију … Дисхармонични развој деце је на нашим просторима први описао дечји психијатар проф. др Светомир Бојанин који је са сарадницима логопедом др Виолетом Несторов и дефектологом др Несторов Стеваном већ дужи низ година активан у области едукације васпитача и наставника. Заједно су развили и програм подршке овој деци у учењу и развоју психомоторике.
Истраживања показују да деце са дисхармоничним развојем има око 10%. То није мали број деце, а у пракси такође видимо да је све више деце која имају и друге тешкоће у учењу читања, писања или рачунања.
У Центру за логопедију и рану интервенцију др Несторов спроводе се програми стимулације развоја деце и програми подршке деци са дисхармоничним развојем. Дефектолог др Стеван Несторов каже да у Центар свакодневно долазе забринути родитељи који од стручњака различитих профила добијају савете и упутства, али кроз рад са децом видимо да деца у школама пате због изостанка разумевања и подршке од стране школе.
Деца нам са сузама у очима показују своје свеске и лоше оцене које добијају. Дете са дислексијом, дисграфијом или било којим другим обликом дисхармоничног развоја једноставно не може да изврши задатак онако како очекују учитељи и наставници. Ова деца могу да буду и надпросечно интелигентна, али и поред великог труда и рада њима мало теже иде писање или читање.
На пример, непрепозната дислексија је за дете веома стресна ситуација јер подршка у школи потпуно изостаје и дете улаже велику енергију да се бори са овим проблемом. Највећу грешку чине просветни радници који дете обележавају лошим оценама и критикама. Нису ни они криви јер кроз своје образовање нису стекли вештине које су потребне да се пружи подршка. У школским свескама ове деце можемо видети да су наставници црвеном оловком заокруживали грешке, прецртавали их и подвлачили, писали критике и упозорења, а на крају све буде зачињено великом црвеном јединицом или већ у првом разреду великим црвеним тужним смајлијем.
Ово је педагошки и ментално-хигијенски проблематичан начин рангирања и „обележавања“ ученика. Дете које има дисхармоничан развој тако губи мотивацију за рад и не може да оствари успех. А то је потребно сваком детету. Детету је потребно да добије похвалу и да се у школи оствари. Прве слабе оцене, а на основу тога и разочарење родитеља, уплаше дете и стварају му осећај угрожености. У домену осећајности дете показује нерасположење и забринутост. Често се јавља и поремећај у понашању, јер су ово паметна деца и више им „одговара“ да други мисле да су безобразни него да су глупи.
Просветни радник је за дете веома значајна фигура у животу, а лошом оценом и критиком шаље детету са дисхармоничним развојем поруку да дете није добро ни за самог себе, ни за другу децу, ни за учитеља који од почетка постаје за дете страх и трепет, истиче логопед др Виолета Несторов.
С друге стране, у породици такође постоји неразумевање. Дете због неуспеха и због лоше оцене добија разне критике: да је лењо, безобразно, да ништа не учи, да се превише игра, да не пази на часу, да срамоти родитеље… Онда следе и разне санкције.
Код слабог успеха у школи нема места љутњи, грубим речима, понижавању детета. Ни од стране наставника, ни од стране родитеља. Слаб успех у учењу треба да буде заједничка брига родитеља, детета и школе. Детету је потребно обезбедити стручну подршку и то већ од првог разреда основне школе. Чак и у предшколском узрасту може да се примети да ће дете у школи имати одређене тешкоће. Ако се на време пружи стручна подршка дефектолога и логопеда проблема неће бити или ће бити далеко мањи.
Аутор: Стеван Несторов