Kad dete s razvojnom disfazijom dobije “tužića”

novembar 10, 2019

Pre nekoliko dana nam je na logopedski tretman došlo dete sa razvojnom disfazijom koje pohađa prvi razred. Čim je otvorilo školsku svesku zaplakalo je i pokazao nam je „tuženka“ (na fotografiji). Na stranici je bio rad sa 12 upadljivo obeleženih grešaka od strane učiteljice, sa još tri uzvičnika. Ispod potpisa koji u svesci dominira kao pečat koji određuje nepopravljivost grešaka nalazi se sledeće uputstvo za ocenjivanje koje se zasniva na broju grešaka: vežbaj više, vežbaj još više i vežbaj mnogo, a za „10 grešaka i više“ dobija se „tuženko“. U ovom primeru, dete ima 12 grešaka! Da li to znači da njemu ni vežbanje neće pomoći? Kako dete doživljava ovaj tužni simbol koji je dobio kao ocenu za svoj trud?

Disharmonični razvoj nije medicinska dijagnoza već ovaj termin može da se koristi u pedagoškom radu kako bi se njime opisalo koja je vrsta podrške potrebna deci koja i pored normalne a često i iznadprosečne inteligencije malo teže uče da čitaju i pišu, da računaju, da koordinišu pokrete itd. Često ova deca imaju disleksiju, disgrafiju, diskalkuliju, dispraksiju … Disharmonični razvoj dece je na našim prostorima prvi opisao dečji psihijatar prof. dr Svetomir Bojanin koji je sa saradnicima logopedom dr Violetom Nestorov i defektologom dr Nestorov Stevanom već duži niz godina aktivan u oblasti edukacije vaspitača i nastavnika. Zajedno su razvili i program podrške ovoj deci u učenju i razvoju psihomotorike.

Istraživanja pokazuju da dece sa disharmoničnim razvojem ima oko 10%. To nije mali broj dece, a u praksi takođe vidimo da je sve više dece koja imaju i druge teškoće u učenju čitanja, pisanja ili računanja.

U Centru za logopediju i ranu intervenciju dr Nestorov sprovode se programi stimulacije razvoja dece i programi podrške deci sa disharmoničnim razvojem. Defektolog dr Stevan Nestorov kaže da u Centar svakodnevno dolaze zabrinuti roditelji koji od stručnjaka različitih profila dobijaju savete i uputstva, ali kroz rad sa decom vidimo da deca u školama pate zbog izostanka razumevanja i podrške od strane škole.

Deca nam sa suzama u očima pokazuju svoje sveske i loše ocene koje dobijaju. Dete sa disleksijom, disgrafijom ili bilo kojim drugim oblikom disharmoničnog razvoja jednostavno ne može da izvrši zadatak onako kako očekuju učitelji i nastavnici. Ova deca mogu da budu i nadprosečno inteligentna, ali i pored velikog truda i rada njima malo teže ide pisanje ili čitanje.

Na primer, neprepoznata disleksija je za dete veoma stresna situacija jer podrška u školi potpuno izostaje i dete ulaže veliku energiju da se bori sa ovim problemom. Najveću grešku čine prosvetni radnici koji dete obeležavaju lošim ocenama i kritikama. Nisu ni oni krivi jer kroz svoje obrazovanje nisu stekli veštine koje su potrebne da se pruži podrška. U školskim sveskama ove dece možemo videti da su nastavnici crvenom olovkom zaokruživali greške, precrtavali ih i podvlačili, pisali kritike i upozorenja, a na kraju sve bude začinjeno velikom crvenom jedinicom ili već u prvom razredu velikim crvenim tužnim smajlijem.

Ovo je pedagoški i mentalno-higijenski problematičan način rangiranja i „obeležavanja“ učenika. Dete koje ima disharmoničan razvoj tako gubi motivaciju za rad i ne može da ostvari uspeh. A to je potrebno svakom detetu. Detetu je potrebno da dobije pohvalu i da se u školi ostvari. Prve slabe ocene, a na osnovu toga i razočarenje roditelja, uplaše dete i stvaraju mu osećaj ugroženosti. U domenu osećajnosti dete pokazuje neraspoloženje i zabrinutost. Često se javlja i poremećaj u ponašanju, jer su ovo pametna deca i više im „odgovara“ da drugi misle da su bezobrazni nego da su glupi.

Prosvetni radnik je za dete veoma značajna figura u životu, a lošom ocenom i kritikom šalje detetu sa disharmoničnim razvojem poruku da dete nije dobro ni za samog sebe, ni za drugu decu, ni za učitelja koji od početka postaje za dete strah i trepet, ističe logoped dr Violeta Nestorov.

S druge strane, u porodici takođe postoji nerazumevanje. Dete zbog neuspeha i zbog loše ocene dobija razne kritike: da je lenjo, bezobrazno, da ništa ne uči, da se previše igra, da ne pazi na času, da sramoti roditelje… Onda slede i razne sankcije.

Kod slabog uspeha u školi nema mesta ljutnji, grubim rečima, ponižavanju deteta. Ni od strane nastavnika, ni od strane roditelja. Slab uspeh u učenju treba da bude zajednička briga roditelja, deteta i škole. Detetu je potrebno obezbediti stručnu podršku i to već od prvog razreda osnovne škole. Čak i u predškolskom uzrastu može da se primeti da će dete u školi imati određene teškoće. Ako se na vreme pruži stručna podrška defektologa i logopeda problema neće biti ili će biti daleko manji.

Autor: Stevan Nestorov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama