Историја не мора увек да буде низ година, датума и битака које ученици покушавају да запамте, и то углавном само до првог одговарања. Она може бити и узбудљива галерија људи, карактера и необичних прича. Управо такву историју доноси нам недавно објављена књига Креативног центра Приче о славним именима и надимцима.
Кроз деведесет занимљивих прича о надимцима великих личности – од краљева и војсковођа до знаменитих жена – читаоци откривају како су карактер, дела и понекад необичне околности обликовали имена по којима их историја памти. О настанку ове књиге, њеним јунацима и сарадњи текста и илустрације разговарали смо са аутором Урошем Миливојевићем и илустратором Борисом Кузмановићем.
Миливојевић је, иначе, некада радио наставник историје у основној школи, те је ово тема коју је свакодневно обрађивао са својим ђацима. Како каже, то искуство помогло му је много да формира стил којим историјске догађаје преноси не као сувопарне информације, већ као занимљиво градиво.
Историјске личности најчешће упознајемо кроз године, битке и догађаје. Ви сте их представили кроз њихове надимке. Како сте дошли на ту интересантну идеју?
Разне идеје ми се поодавно врзмају по глави, већину успем и да запишем, а неке чак и да истерам до краја. Када предајете историју у основној школи, као што је то био мој случај, наравно да ћете морати да поменете поједине личности уз одговарајући надимак (Константин Велики, Фридрих Барбароса, Ричард Лавље Срце, Стефан Првовенчани…), а понегде је, ретко додуше, надимак потпуно истиснуо име и презиме (Карађорђе, Стаљин…). Ту и тамо поменете још понешто што би требало да уђе у општу културу наших младих нараштаја, на пример, зашто је Луј XIV постао познат као Краљ Сунце или наш цар Урош као Нејаки. Друго, једном ми је дошла у руке књига британског аутора Роберта Истона Fat, Bald and Worthless, која се управо бави занимљивим надимцима историјских личности. Но, Истонова књига је, и поред несумњиве ерудиције аутора, понегде преслободна у интерпретацији, а неретко и нетачна у погледу личности из Источне и Централне Европе, али и других делова света, те тако реших да напишем својеврсни лексикон који би био од користи ученицима, наставницима, родитељима, као и свима осталима, а с друге стране, и да пружим прецизнију књигу у којој ће бити места и за личности из наше историје.
У књизи читамо о чак деведесет личности. По ком критеријуму сте бирали ко ће се наћи у овом славном друштву? Да ли је било оних који су на крају ипак морали да „отпадну“?
Било је више критеријума. Првобитни списак био је, наравно, много шири. Рецимо, има доста владара који имају, из оправданих или мање оправданих разлога, надимак Велики. Направили смо неки пресек и одлучили да ту буду ови Велики за које свакако знате, на пример, Александар Велики, Петар Велики, Константин Велики, Милош Велики. Затим, нисам желео да се у књизи нађу разни непристојни надимци. Има грубих, али мислим да смо њихов број свели на кашичицу. Наравно, низ прича је ипак морао да отпадне у договору са уредништвом. Морам признати да није било лако одолети жељи да се што више истражи, прочита и запише…
Дуго сте радили као наставник историје. Колико вам је искуство из учионице помогло да формирате стил којим сте историјске догађаје пренели као занимљиву причу, а не као низ сувопарних података?
Помогло је у великој мери, наравно, а помогло је и моје родитељско искуство. Понекад помажем својој деци да савладају лектиру или друге текстове који се обрађују на часовима српског језика и књижевност. А шта ово значи? Како се ово или оно другачије каже? А зашто баш тако? – то су питања која нас обично заокупљају. Свој стил сам градио годинама, трудио сам се да мало утичем на ученике у погледу поштовања правописа, обогаћивања речника, разумевања прочитаног, размишљања о томе како да неке теме сажмемо или проширимо… То је, да тако кажем, вечита потрага.
У приче сте уткали бројне анегдоте и оживели сцене из живота славних личности, али сте унели и цитате из научне литературе. Како сте одржавали равнотежу између приповедачке живости и научне веродостојности током писања?
Научна веродостојност ипак мора да буде на првом месту. Пратим медије колико могу, а сада помало и друштвене мреже и портале.
Интересантно је, али помало и страшно на неки начин, како потпуне дезинформације, које је неко смислио у часовима доколице или из неких својих потреба, постају „истине“ које људи жучно и насилно бране на интернету, а онда и по телевизијама и штампи, месецима и годинама. Застрашујуће. Зато, кажем, научна веродостојност мора да буде испред добре приче, приповедања и слично.
С друге стране, људи су смишљали и писали анегдоте о славним личностима или, како бисмо данас рекли, романтизоване (полуфиктивне) биографије још од давних времена. Александру Великом су била интересантна претеривања Онесикрита, једног од његових дворских историчара. Слушајући Онесикрита, Александар се, кажу, смејао и питао да ли ће људи све то читати и после његове смрти… И ево, више од 2.300 година касније читамо, уживамо и размишљамо о томе како су и зашто антички или средњовековни биографи обликовали своје јунаке.
Посебно место у књизи заузимају личности из српске историје. Колико вам је било важно да и оне уђу у овај избор, као својеврстан подсетник на богатство наше историјске баштине?
Било ми је јако, јако важно и мислим да се то и примећује. Дуго сам размишљао о концепцији и обиму књиге, о томе шта би све из опште историје просто морало да уђе у ову књигу, а паралелно и о томе које би личности из наше историје могле и морале да се нађу у њој. Када би ми се раније ученици жалили на бројност, на пример, немањићких владара и на чињеницу да су се сви звали врло слично, ја сам их тешио чињеницом да су Французи имали укупно осамнаест Лујева и једно десет владара по имену Шарл. Задовољан сам јер смо представили низ средњовековних личности, од Првовенчаног до Црног човека, али и нововековних. Жеља је била да се и наша историја стави у контекст светске и европске, а ту су и разни византијски, османски, угарски, аустријски и руски владари, који су такође утицали на историјску плиму и осеку у нашим крајевима.
Са којом од ових историјских личности бисте највише волели да се лично упознате и поразговарате?
Тешко питање и, право да вам кажем, вероватно не бих волео да сретнем већину њих. На ком језику бисмо причали, и о чему? Морало би да буде неких правила, и то из више разлога, као у оној приповеци Реја Бредберија о комерцијалним путовањима времепловом у прошлост. Нисам једини међу људима XXI века који уображава да би нешто што зна могло да измени прошлост набоље. Како одолети да не посаветујете Карађорђа да се не враћа у Србију или кнеза Михаила да не иде у планирану шетњу у Кошутњак… Све су то занимљиве теме. Тако да ћу овде искористити бонус и избећи директан одговор.
Задатак да ову занимљиву књигу илуструје добио је Борис Кузмановић, а колико је био на висини задатка доказује и то што је управо ово издање проглашено најлепшом књигом на Новосадском сајму.
Преплитање текста и илустрација даје живу динамику овој књизи. У њој се сусрећу чињенице и хумор, озбиљност и игра. Колико је за илустратора изазовно цртати историјске великане тако да буду представљени веродостојно, али и да буду блиски младим читаоцима?
Наши савременици који на овакав или онакав начин „обликују“ нашу свакодневицу нису нам толико забавни нити смешни, јер њихове политичке одлуке осећамо на својој кожи. Међутим, с временском дистанцом која спира неправду и неугодности, уз такве личности остају везана само пријатна или мање пријатна сећања, често обојена анегдотама или хумором. Хумор је свакако лек за свако време, па му често прибегавамо као одбрани и одговору на тешке прилике. Младим људима је свакако интересантније и лакше да виде, науче или осете епоху или личност путем слике која је аутентична, забавна или несвакидашња. Ствар је перспективе на који начин приближити и тумачити друштво и појединце – кроз призму Гогоља који свет описује гротеском, на пример, или као Шекспир који свет тумачи крхкошћу људских карактера.
Кроз књигу дефилује деведесет личности из разних историјских епоха. Како сте приступили визуелном обликовању тако разноликог историјског „кастинга” да бисте успели да их представите овако верно, а опет стилски уједначено?
Приступ у тумачењу карактера јe шекспировски – „Сав свет је позорница, где људи сви тек глуме“ – а лаган флуидан цртеж има функцију благо карикираног, готово памфлетског израза, који се лако посматра, разуме и памти. Пошто кроз књигу дефилује деведесет ликова, ту лаганост цртежа сам сматрао адекватном како би на читаоца деловао неоптерећујуће, а ипак визуелно разумљиво и интригантно у интерпретацији са идејом држања пажње од корица до корица.
Ваше илустрације нису само естетски додатак и пратња тексту већ и својеврстан коментар, често духовит и ироничан. Шта вас је највише инспирисало да тако успешно представите не само изглед већ и карактер личности, тј. дух надимка који личност носи?
Као што сам малопре навео, све је ствар перспективе коју имамо у тумачењу догађаја. Иако као разумна бића треба да етички сагледамо поступке појединаца и озбиљност ситуација које на нас делују директно или индиректно, нашем сензибилитету преостаје да изабере начин „складиштења“ тих чињеница у мисаоном коду. Као што постоје опште тврдње о тумачењу живота – да ли га видимо као полупразну или као полупуну чашу – тако пређашње и актуелне догађаје, које кроје мали и велики људи, можемо да тумачимо или као део апсурда или као део позоришне комедије. Чини ми се да је тај нушићевски лаки комад дубоко уткан у наш менталитет и разумевање света око нас, али и у индивидуално поимање – како је мени разумније да прихватам и разумем људске одлуке и поступке, али и друштвена кретања.
Која личност вам је била најинспиративнија за илустровање? Да ли је било неких тежих, оних чијих портрета нема пуно у историјским изворима?
Када сам видео овако широку палету људских природа и карактера – од социопата и махнитих типова, преко шарлатана, до филантропа, стоика и вештих државника – којима је судбина наменила најразличитије улоге, помислио сам колико су нам они заправо блиски, иако одвојени огромним временским размацима, заправо су једни крај других утиснути као да су сада и овде управо са нама. Тешко је рећи која личност је била посебно интересантна, али свакако да су најзанимљивије оне личности које прате контроверзе и приче које се граниче с легендама, личности у чијем животу је било пуно обрта.
Као што је био случај са мном, вероватно ће и на читаоце најјачи утисак оставити крволоци, бизарни ликови, страствени или екстремни ликови, чије одлуке надолазе попут цунамија. Онда се појаве мирне природе, духовници и стоици који нам помогну да предахнемо и спремимо се за следећу несвакидашњу аутентичну личност.