Многи потуљени, неуспешни и огорчени људи потичу из породица у којима је „лепо васпитање“ било мера добре адаптације. Психолошки бисмо их назвали инхибиранима, неспонтаним одраслим људима. Они већ од своје ране или средње младости почињу да показују тенденцију ка крутом придржавању правила и јаке моралне норме. Међутим, манифестују и јаку самокритичност и самопрезир, те уједно с тим и оштро осуђивање других људи. Препознајемо их по општем одсуству спонтаности, животне радости и среће. Уместо задовољстава, они су развили песимистичан и озлојеђен став према свету. Будно прате и своје и туђе грешке и махом су фокусирани на све што може поћи наопако. Веома зазиру од ауторитета, што указује заправо на њихов страх од надређених. Истовремено, често омаловажају људе које процењују као мање успешне од себе. Такви људи су тешки и себи и другима.
Представљају се као рационалне особе, не увиђајући соспствени песимизам. Како суде себи, тако логично суде и другима – па оштро критикују спонтане људе, хедонисте, авантуристе и, генерално, појединце који на активан начин себи причињавају задовољства. Углавном их виде као шарлатане, као неморалне, а често мисле и да лажу да су срећни – да се само претварају да уживају да би се тиме хвалили. То указује до које су им мере спонтаност и животна радост неразумљиве појаве.
Најчешће не успевају да се остваре у пословном смислу. Превелик страх од ауторитета, ограничена слобода и креативност, доводе до знатно умањене иницијативе. С једне стране, не предузимају потребне кораке који би их довели до успеха јер се плаше неуспеха – не верују да је могуће да буду успешни јер им песимистичан став и потиснуте емоције не дозвољавају да се покрену. С друге стране, верују да су готово сви успешни људи „лакташи“, да су на неморалан начин дошли до новца, да су материјалисти, што треба оштро осудити. На несвесном нивоу, повезују осећај кривице са истицањем, богатством и успехом, те можемо рећи да се једнако плаше и успеха. Имају доживљај да се човек мора мучити како би достигао идеале и на тај начин избегао критику. Овакав доживљај света резултује сталном ужурбаношћу и тензијом око постигнућа и претераном самокритичношћу и критичношћу према другима. Међутим, њихова постигнућа су често исподпросечна у односу на њихове интелектуалне могућности, јер их стална тензија, страхови, и потиснута кривица спутавају у реализовању идеја и пројеката.
Будно прате туђе грешке и верују да људи треба да буду оштро кажњени за своје прекршаје, чак и оне случајне и споредне. Овакве особе су пасивно-агресивне и нетолерантне. Немају стрпљења за људе који се не понашају по правилима, а ни себи не праштају грешке. Ово су људи који не опраштају.
А били су лепо васпитана деца.
У њиховим породицама се од раног детињства поклањала велика пажња васпитавању које доводи до послушности. Типична породица порекла оваквих клијената је тмурна, родитељи су презахтевни, намргођени и склони честом кажњавању. Тврдо се држе правила која „морају“ сви да следе. Обично су родитељи прилично песимистични, не показују топла осећања, фокусирани су на избегавање грешака уместо на уживање, забринути су око свега и свачега што може поћи наопако и стога се држе идеје да стално ваља бити на опрезу.
Ове особе су као деца најчешће била стармала. Поздрављали су комшије, нису упадали у реч старијима, имали су лепе манире, нису доводили у питање родитељски ауторитет. Сигурно су, као и свако дете, пробали да буду несташни, али су такви несташлуци били доживљени као неваспитаност и безобразлук, па су за њих добили оштре санкције. Најчешће су потом потиснули, заборавили своје ране иницијативе да би у одраслом добу себе углавном описивали као да су одувек били мирни и „такви“. Родитељи често подржавају такве идеје, јер су њима несташлуци били неприхватљиви, па су и сами на њих заборавили. Било им је јако битно да деца буду мирна и послушна, па су својим строгим ауторитетом то и постигли.
Овакви су људи, с обзиром на то да нису смели да показују бунт и љутњу, агресивност потиснули, окренули ка себи. За родитеље су, с друге стране, остали снажно везани. Уместо да буду љути на њих, били би љути на себе за некакву почињену грешку. Родитељски ауторитет доживљавају као правичност и верују да гвоздено васпитање представља чин родитељске бриге за њих. Будући да су родитељи строгим васпитањем заустављали дечје иницијативе, они заправо нису подржали природну тенденцију осамостаљивања деце. У одраслом добу такви људи често, све док су им родитељи живи, настављају да траже њихово одобравање, да их консултују за важне животне одлуке. Када заснују своју породицу, убрзо партнеру постаје јасно да је оваква особа више везана за своје родитеље, а посебно мајку, него за њега и децу. Тада настају бројни, најчешће јалови сукоби. Многи бракови функционишу као продужеци породица порекла особа са овако формираним карактером. Имају избор да се придруже газдама – строгим родитељима партнера, да живе у сталним сукобима или да се разиђу. Уколико се партнер повинује оваквим условима брака, најчешће се овај модел васпитања пренесе на децу.
Рената Сенић
Извор: psihoterapijsketeme.rs