Ako još ima onih koji nisu shvatili u čemu je problem sa tradicionalnim načinom vaspitanja (ili bar onim delom koji kaže „ja sam autoritet, alfa i omega, tvoje je da ćutiš i slušaš“) imam osvešćujući primer iz prakse.
Znate ona toliko hvaljena generacija koja se pela po drveću, igrala lastiš, klikere, bila pametnija? Ona generacija koju dižemo u nebesa jer nije buljila u telefone, poštovala je školu i sve koji u školi rade, roditelje, starije? Jela je zdraviju hranu, saosećala sa životinjama, bila skoro pa savršena…
E, to je ista generacija koja je bez većih moralnih propitivanja i bez osećaja da im neko vređa inteligenciju uplatila deci ekskurziju koja podrazumeva jedno noćenje na Zlatiboru i košta 9900 dinara. Ista generacija tako hvaljenih odraslih plaća bez protesta i jednodnevne izlete po 5000-6000 din.
Da se razumemo, te ponude treba neko da sastavi, pa da odobri direktor, Savet roditelja, u ruke da ih uzme svaki nastavnik i učitelj, da ih preda roditeljima, a oni da sednu kod kuće da se dogovore i svi odobre.
Ozbiljan lanac ljudi inteligentnijih od dece… Ili bi bar tako trebalo da bude.
To ne rade deca, koja su, kažu, sve manje inteligentna. Ne verujem ja u te procene.
Ja mislim da naša generacija, generacija sadašnjih roditelja školske dece, ne zna šta je inteligencija. Uopšte.
Jer, da znaju, znali bi da je trenutak kada im tu inteligenciju neko vređa ujedno i trenutak kad treba da dignu glas. Da kažu – ne, ovo nije u redu. Nisu me učili da slepo slušam i radim kako mi se kaže (ili ipak jesu?).
Da, pogađate, platiću i ja. Jer kritična masa je ono što ovom društvu treba, a ne jedan Don Kihot. A jedino što imamo je gomila poslušnih „mi tu ništa ne možemo“ ljudi koje je bespogovorni autoritet i tradicionalna disciplina naučila upravo tome – da oni tu ništa ne mogu.
Na drugim temama učim svoju decu šta je šta. Dosta je teško, neuobičajeno, rizično, ali vreme će pokazati da li je zaista bilo rešenje u „poštuj ceo sistem, poštuj autoritet jer tako treba“. Mislim da nije.
A da su svi autoriteti dobronamerni, ne bi bilo boljeg načina vaspitanja od: „iskusniji i stariji odlučuju“.
Kad ono – iz najbolje namere te spreme da budeš poslušna marioneta. Jer dete koje sluša je dobro dete. Odrastao čovek koji sluša je dobar, poželjan član društva. Dobro došli u takvo društvo!
Autor: Snežana Golić, mama, pedagog i osnivač Razvojnog centra Faktor