Iako nakon razvoda ni otac ni majka ne gube ulogu roditelja, u praksi se sve češće dešava da onaj koji napusti bračnu zajednicu, gotovo potpuno prestane da obavlja ulogu roditelja.
Češći je slučaj da su upravo očevi ti koji nakon razvoda prestaju to da budu, premda se i dalje vode kao zakonski obveznici, biološki roditelji i roditelji za koje se često kaže da su to „samo na papiru“. Suočavanje sa samohranim roditeljstvom nije jednostavan proces i adaptacija u svakom smislu može biti dug i bolan proces privikavanja na nove uslove življenja bez pomoći, gde teret brige o podizanju deteta pada samo na jednu osobu.
O pojavi koja je poprimila oblik epidemije, ekipa Telegrafa razgovarala je sa defektologom i licenciranim psihoterapeutom Ivanom Sinđić, analizirajući društveni fenomen „odbeglih tata“.
– Dete ne boli toliko rastanak roditelja koliko strepi za svoju sigurnost. Svaka promena izaziva strah kod deteta, pa je zato važno da otac bude prisutan u detetovom životu koliko je to odredio Centar za socijalni rad, a po potrebi i više ako je to u skladu s dogovorom oba roditelja – objasnila je psihoterapeut Sinđić za Telegraf.
Dete do devet godina života, iz fragmenata oca, takoreći iz delova kontakata, formira jednu celovitu sliku oca. Ako su ti fragmenti stabilni i ako se on u kontinuitetu pojavljuje dete će formirati jednu stabilnu sliku i, što je najvažnije, imaće poverenja, kaže Ivana Sinđić koja ima i veliko iskustvo u oblasti porodične psihologije.
– Vrlo često srećem u praksi situaciju da otac obeća detetu da će doći u određeno vreme, a onda se ne pojavi, pa se to ponavlja, te dete iz tih fragmenata stiče sliku jedne nestabilne muške figure i doživljava bol i razočarenje. Tako se formira šema nepoverenja još u detinjstvu koja se često prenese u neke druge segmente života kasnije – upozorila je Ivana Sinđić.
U tom slučaju, savetuje defektolog, najbolje bi bilo da postoji neka druga muška figura u detetovom neposrednom okruženju, bio to ujak, deda, prijatelj, kako bi ublažilo to nepoverenje koje se formira.
– Naglašavam, važno je da majke, kada to primete, obavezno prijave Centru za socijalni rad, kako bi službenici iz centra reagovali i porazgovarali sa ocem i objasnili da se tim postupkom detetu nanosi određena psihička šteta. Jer osećaj nestabilnosti, napuštenosti i bezvrednosti zna samo dete koje prolazi kroz ovu fazu, a čak ni odrasli nisu u stanju da sagledaju posledice tog mučnog osećanja – objasnila je ona.
Dete odsustvo oca tumači kao odbačenost i nevoljenost, ono ne razume da je otac taj koji greši, već ima subjektivni osećaj da sa njim samim nešto nije u redu.
– Posle razvoda očevi se dele na one savesne i psihički stabilne koje mori pitanje – šta sad, da li ću ja biti dobar otac, šta ako sad uđe neki drugi muškarac u život deteta… Ovo su zaista vrlo posvećeni očevi koji jednako snose ulogu roditeljstva, čak postanu i brižniji i tada detetu ne manjka te ljubavi i sigurnosti. S druge strane, imamo nezrele muškarce koji decu viđaju sporadično ili uopšte ne viđaju. Oni se vežu za neku drugu ženu, započnu novi život i taj život postane im važniji od dece iz prethodnog braka. Oni nemaju osećaj za detetove emocionalne potrebe. Vrlo često imaju sindrom Petra Pana – večitog dečaka, ali i psihopatske strukture ličnosti.
Ovakvi muškarci oslanjaju se na nove partnerke koje zadovoljavaju njihove narscističke potrebe, koje im daju potvrdu da su poželjni, a dete ne može da kompenzuje tu vrstu satisfakcije i pruži im ono što je njima primarno. Često su to narcističke strukture ličnosti, pa čak i psihopatske.
– Oni u društvu deluju šarmantno i na okruženje ostavljaju fascinantan utisak stabilnog i ostvarenog čoveka, ali često, niko drugi osim porodice, koja je sve to trpela (uključujući i dete), ne može to pojmiti. Za nezrele muškarce važi gotovo uvek isti šablon – oni često nemaju ni osećaj da su nečiji očevi jer im je fokus na zadovoljavanju sopstvenih nagona – navela je Sinđićeva.
Za emocionalno sazrevanje deteta neophodna je stabilna očinska figura, u suprotnom, projekcija koja datira iz detinjstva odražava se u zreloj dobi, najčešće kroz nepoverenje i neadekvatno funkcionisanje u emotivnim vezama. Prema rečima Sinđićeve, ženska deca u budućnosti neretko biraju starije partnere ili ulaze u veze gde su odnosi nestabilni ili dramatični i teatralni, ali žeđ za ljubavlju se nikada ne može nadomestiti i kompenzovati nedostatak koji je ostavio ožiljak u ranom detinjstvu.
Izvor: Telegraf / Zelena učionica