Када почне Михајлов тренинг обично заузмем место поред терена. Упоредо са посматрањем фудбала, користим време да прегледам и одговорим на поруке које нисам током дана. Не омета ме вика дечака који јуре за лоптом и као папагаји понављају „Додај мени, додај мени…“ Како се лопта креће, тако и деца, као рој пчела, за њом. Често ме и засмеју. Не омета ме у писању ни тренер који повремено повиси глас на непослушне. Нека, добро им дође. Чекаће их ауторитети у животу. Не омета ми ни хладан ваздух у балону. Али, данас, никако не могу да се сконцентришем. Пажњу ми омета родитељ који шета поред терена, као тигар у кавезу, и гласно добацује сину.
„Додај Душане, пас, не тако, не то, видиш ли играча, брже, брже, устај, видиш ли играча Душана, узми лопту, жустрије Душане, крени сад, ма не на ту страну, прочитао те је, врати се, узми лопту, брже Душане, брже, како то додајеш, постави правилно ногу, јеси ли глув, ало, алооо…“
Нешто ми кува изнутра. Покушавам да не обраћам пажњу и гледам своја посла, међутим упорно чујем Душановог оца.
„Загради се Душане, загради се, па не могу да верујем како те је прошао, шта ми радиш, јесам те тако учио, дај го, шутни, шутни, шутни, ма не левом, Душане, десном вежбали смо јуче…“
Подигао сам поглед са таблета, да осмотрим тог јунака-родитеља. Мршави, онизак младић, делује ми на први поглед пристојно и нормално. Нешто бих га питао, само да прекинем бесмислице које изговара.
„Извините, колико година има Ваш син?“
„Шест…за два месеца.“ одговара кратко, механички и окреће главу ка терену. Таман када је заустио да прокоментарише, Душан је дао гол. Смеје се и окреће ка оцу.
„Рекао бих да је најмлађи на терену. Добро игра за своје године. “ покушавам да му на кварно убацим осмех у избезумљени поглед.
„Ма, где добро…“ није ни завршио реченицу и већ је наставио да суфлира. „Одбрана Душане, трк, трк, немој да стојиш, устај, устај, сунце ти пољубим…“
И тако цео тренинг.
Најзад, када се завршио термин, чекали смо да се деца пресвуку и изађу из свлачионице. Душан је изашао први. Насмејан, фале му предњи зубићи, али не крије осмех док прилази оцу.
„Тата, тата, јеси ли видео како сам играо? Седам голова сам дао!“
„Шта, како си играо, ’оћеш глас да изгубим. Мораш да будеш чвршћи Душане, мораш да боље примаш лопту. Рекао сам ти да ово није цртани филм…“
„Али, тата, сви су већи и старији од мене. Најмањи сам али сам им забио седам комада. Шта кажеш тата, седам голова!“ – упоран је Душан, смеје се, не чује татине придике.
„Јесам…али сам видео и колико си промашио. Лако је овде давати голове…“ – упоран је и тата.
„А јесам био добар данас, тата? Шта кажеш, а?“ наставља Душан
„Далеко смо од доброг, Душане. Ајде, пакуј те ствари, причаћемо код куће…“
Док одлазе видим дечака који и даље весело трчкара око оца и показује му рукама и ногама како је давао голове. Видим и оца који одмахује рукама.
Љутња ме савладава. Не знам како је дечаку, али мене је заболело. Појавила се, одједном, и мени позната слика. Да, сад ми је јасно. Присећам се. И ја сам једном био Душан.
Имао сам срећу да одмах после факултета нађем посао у тада великој домаћој компанији. Био сам сретан и радостан, препун позитивне енергије. Први бих долазио на посао, насмејан и оран за рад. Није ми било тешко да останем на послу, чак и када сви оду.
Давао сам све од себе да се покажем директору. Старији, искусан човек. Водио је компанију већ двадесетак година. Није много причао, није давао савете. Увек љут. Без обзира на то, веровао сам у себе и чекао прилику у којој ћу моћи да се покажем.
Најзад, након шест месеци, припало ми је да водим важан пројекат. Задатак је био да се повећа продаја грађевинског лепка који је већ неколико година био у паду. Имао сам неколико идеја. Предложио сам измене које су се испоставиле као добре. Променили смо рецептуру, увели ново паковање, одржали на десетине презентација, поделили узорке… Мајстори су га стидљиво пробали, затим почели да га користе и на крају препоручивали и само њега користили. Врло брзо, продаја се утростручила. Био сам срећан и поносан. Дао сам седам голова. Са нестрпљењем сам очекивао редовни месечни састанак са директором.
Без обзира што су сви имали висок раст продаје, све је обливао зној када су приказивали резултате директору. На сваког би се издрао, понеког опсовао што није имао још боље резултате. Претио је отпуштањима уколико се још више не побољша продаја.
“Само тридесет посто раста!?“ слушао сам критике које је упућивао скоро свима. “Ви сте, бре, пацери, аматери…“
Био сам миран, нисам имао разлог да се бринем. Дошао је ред и на мене да прикажем извештај. Известио сам о предузетим акцијама и резултатима. Скоро сви показатељи су били вишеструко увећани.
„А шта је ово обележено црвено?“ показао је прстом директор на последњи податак.
„То су трошкови узорака које смо поделили. Четири посто су премашени у односу на план, али као што видите, продаја је увећана три пута захваљући томе.“ – и даље са сигурношћу дајем додатна објашњења.
„Па шта ви мислите да се тако ради посао. Да свако увећава трошкове како хоће. Па и ја знам да тако продајем. Ајде ти синко, направи резултат и смањи трошкове. Лако вам је трошити туђе паре. Склањај ту презентацију. Ништа то не ваља. Даље, ко је следећи…“- бесно је побацао папире који су били испред њега.
Док сам по поду прикупљао разбацале папире, донео сам одлуку. Да се нећу дуго задржати у компанији. Укапирао сам игру која се одигравала.
Убрзо сам пронашао нови и бољи посао. И не само ја. Већина колега се одлучила на исти корак. Није нам било тешко. Резултати које смо имали, говорили су довољно. Конкуренција нас је дочекала раширених руку, а тамо су се нашли и неки мудрији шефови који су знали, с времена на време, да поред награде, изговоре и те важне речи: „Браво. Одлично обављен посао…“
Ипак, и поред свега, није ми жао времена проведеног у претходној фирми. Стекао сам искуство.
Није ми жао ни себе, што сам се намучио. Пронашао сам другу фирму, која ме је више ценила.
Није ми жао ни вас који имате исте такве шефове. И ви имате избор.
Жао ми је, само, малог Душана. Једино он нема где да оде.
Задуго још…