Deca nemaju dovoljno razvijenu sposobnost mišljenja, nemaju dovoljno informacija, često pogrešno tumače neke događaje ili poruke drugih, i zato prave brojne greške u zaključivanju. Zato dete nije u stanju da se odupre ni pogrešnim porukama važnih drugih – roditelja i drugih autoriteta, vršnjaka, medija – već ih nekritički usvaja.
Kada dete pogrešno zaključi o nekom važnom pitanju, bilo da se ono tiče njegove slike o sebi, slike o drugim ljudima ili neke važne životne vrednosti, i kada takav pogrešan zaključak ostane nepromenjen, to mu može praviti velike probleme u kasnijem životu.
Kako dete gradi svoj sistem uverenja o realnosti, oni zaključci koje izvodi najranije postaju temeljna uverenja od kojih dete polazi kao od dokazane pretpostavke u daljem razvijanju svog znanja o sebi, drugima i svetu. Kada je temeljno uverenje pogrešno, ta pogrešnost se prenosi na sva druga, iz njega izvedena uverenja.
Ne samo da prvi iskrivljeni zaključci deluju kao aksiomi – dokazane istine – već ih dete zaboravlja tokom vremena, tako da oni nastavljaju da deluju na nesvesnom nivou tokom njenog kasnijeg života.
Znanje o postojanju ranih pogrešnih zaključaka o sebi, drugima i životu, veoma je važno za pravilno vaspitavanje dece i njegovo buduće mentalno zdravlje. Ovaj sistem uverenja deluje kao neka vrsta unutrašnje mape, a što je mapa tačnija i što više odgovara onom terenu na koji se odnosi, osoba će se po njemu bolje kretati.
Što je više pogrešnih zaključaka u važnim životnim aspektima, to je veći rizik da će osoba lošije živeti i možda razviti neki poremećaj.
Zato roditelji treba da sprečavaju dete da iz različitih događaja izvodi takve pogrešne zaključke. Treba da deci pomognu da ih ispravno shvate i ispravno vrednuju. Da bi to bilo moguće, roditelj treba da ima takav odnos sa detetom u kojem mu se ono dete poverava bez straha da će zbog toga biti ismejano ili imati neku drugu negativnu posledicu.
Roditelj to može činiti samo kada prepoznaje da su detetovi zaključci pogrešni, jer ako deli isto takvo iskrivljeno uverenje, on ga neće prepoznati kao netačno. Drugi bitan momenat jeste u tome što se određena uverenja koja mogu biti ispravna u datom istorijskom kontekstu, nekoliko decenija kasnije mogu pokazati kao disfunkcionalna.
Najsigurniji način da odrasli promene ona iskrivljena uverenja koja ih ograničavaju ili ih prisiljavaju na neko iracionalno ponašanje jeste psihoterapija. Zadatak psihoterapeuta jeste da pomogne osobi da osvesti ona temeljna uverenja na kojima gradi svoj sistem iskrivljenih uverenja, da ih preispita i zatim odbaci i promeni u ispravna. Zato se za ove zaključke i koristi reč odluka, jer ono što je jednom odlučeno u prošlosti se može preispitati i tako da u sadašnjosti osoba može doneti drukčiju, novu odluku.
Autor: Zoran Milivojević
Izvor: Politika