Kада дете први пут крене у вртић, може се очекивати да дође до промена у спавању

15 септембра, 2017

Много је промена које су очекиване у периоду адаптације на вртић, а једна од њих односи се на спавање, тачније буђење детета.


С обзиром да нам је сан свима потребан да бисмо се одморили, јасно је да ова промена има велики утицај на све чланове породице.
Kада дете први пут крене у вртић, може се очекивати да дође до промена у спавању – одбијање детета да иде увече у кревет, али и честа буђења, као и плакање у сну. Родитељи се изненаде када се ово деси, а некада и не повежу са поласком у вртић, већ траже друге могуће разлоге.

Хајде да видимо зашто се ово дешава!

Свако ново искуство за дете је нова информација коју његов мозак треба да обради и „разумије“.

Шта су за дете све нова искуства?

Све оно што види, чује и доживљава први пут, свака нова ситуација, особа, али и емоција коју осети. Полазак у вртић за дете је у једном тренутку извор безбројних искустава – нових ствари. Међутим, његов мозак, који је још у развоју, једноставно не може да постигне да све те информације прими, обради и доведе на ниво дететовог разумијевања. Тада је дете престимулисано.

Ово се посебно односи на интензивне емоције са којима се дете први пут сусреће – најпре страх(због одвајања од маме и тате, али и од нове средине, као и од тога да је „само“ међу непознатима), затим осећај беспомоћности, љутње, туге… Тада је дете (његов мозак), поред осталих нових ствари, преплављено и емоцијама.

Kако мозак обрађује инфомације?

Најједноставније објашњење је да мозак све што стиже до нас у току дана обрађује док спавамо, дакле у РЕМ фази (фаза дубоког сна). Међутим, када је нечега превише, у овом случају дете има превише нових искустава, иако мозак „ради пуном паром“ некада не успе све то да обради. То значи да неку емоцију није успео да сведе на ниво подношљивости (на пример страх), него је дете и даље осећа прилично интензивно, као телесну нелагодност. И то може бити довољан разлог да се дете ноћу пробуди и почне да плаче!

Оно не уме да каже родитељима шта му је, јер врло често не уме да опише нити да препозна емоцију, али је осећа телесно и то га заправо узнемирава. Детету је тада потребна утеха, разумевање, физичка блискост са родитељима, загрљај. Инсистирање да настави да спава, да престане да плаче или негирање да „није ништа страшно“ неће дати резултате, посебно не дугорочне.

Шта још може да помогне?

Мали ритуали пред одлазак у кревет или на спавање који дете опуштају. Свакако је добро и да се унапред дете обавештава која радња следи да би се избегао „ефекат изненађења“, који би код већ пренадраженог ђетета, могао да буде увод у стање бијеса.

На пример – „Kада завршимо ову игру (вечеру…) идемо на купање. Kада се окупамо идемо у кревет да читамо (причамо причицу). Kада завршимо са причом пољубимо се за лаку ноћ и спавамо.“ Ово ћете говорити како будете једну радњу приводили крају, не све ођедном, јер дете не може да прими толико информација.

Такође, мали ритуал може да буде шоља топлог млијека, чаја, неки посебан поздрав, мажење, било шта што се понавља пред спавање и што детету пружа осећај сигурности.

Пише: Драгана Алексић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама