Наслов у новинама: Убица на дан убиства послао мајци СМС да је воли: “одмах сам знала да нешто није уреду” просечном читаоцу скреће пажњу због свог сензационалистичког призвука, али оно што је мени запарало уши односи се на нешто друго. Откад је реченица:“мама волим те”, постала сигнал да нешто није уреду и да ли се управо ту крије корен таквих трагедија?
Живимо у времену када је савремена породица изложена многим изазовима: ратови, несташица, беспарица, транзиција, само су неке од ситуација у којима смо се често налазили задњих двадесетак година. У позадини свега тога је напетост, отуђеност, љутња, незадовољство. Родитељи све више раде да би својој деци обезбедили основну егзистенцију, док са друге стране, све мање времена проводе са том истом децом.
Недавно сам имала конструктивну расправу, са познаницима, на тему великих породица. Један од ставова је био, да је бесмислено “прављење” деце у недостатку материјалних средства за њихово подизање. Моје лично становиште је да деца у великим породицама не морају под обавезно имати осећај мање вредности због недостатка одређених материјалних добара, као што ни деца у имућним породицама не морају бити засипана пажњом и љубављу.
По мојим схватањима љубав и брига су оно што ствара стабилну и здраву личност, материјална добра су ту само да би нам, колико-толико, олакшала живот и служила сврси. Робовање стварима и трендовима је још једна од тековина савременог друштва и тема за неки други текст. Већина од нас је бар једном у животу, била у прилици да схвати, да у неким животним ситуацијама, ни сва материјална добра овог света не помажу и не могу заменити празнину због недостатка неке особе и њене љубави.
ЉУБАВ! Опет се враћам на почетак текста. Од када је ‘Волим те!’, уместо црвеним словима љубави, исписано црвеним словима за узбуну!? Када родитељи престану својој деци да говоре: љубави, душо, срећо, волим те? Када деца родитељима престану да говоре: помози ми, тужан сам, волим и ја тебе? Када се та отуђеност претвори у усамљеност, несигурност, осећај ниже вредности? Када се претвори у поремећај понашања, посесивност и потребу да задржимо некога по сваку цену, макар га морали убити?
Сваки дан, од тренутка њиховог рођења, говорим својој деци да их волим и што је најважније, то и осећам. Не могу да замислим дан када ће те речи звучати страно на мојим уснама и бити сигнал за нешто лоше. Не могу да замислим да ће те речи љубави, бити речи којима ће моје дете тражити опроштај од мене и овог света. Волите своју децу и говорите им то! Морају знати да ће увек постојати неко ко је ту за њих и да љубав не треба тражити силом, већ да је свако од нас заслужује.
Aутор: Spoma Avramov
Извор: porodicni.blogspot.com