„Veliki broj odrasle dece s kojom sam razgovarao priznaje da, kad razgovaraju sa svojim roditeljima, dozvole emocijama da preuzmu kontrolu i kažu nešto što možda i nisu želeli. Ipak, takvo ponašanje ne dolazi samo od sebe i obično znači da se ta osoba bori sama sa sobom.“ – piše, za Psyhology Today, doktor psihologije Džefri Brnstein.
On ističe da je potrebna hrabrost da se, kao roditelj, suočite sa činjenicom da vas vaše odraslo dete ne poštuje. Roditelji takvo ponašanje dopuštaju iz različitih razloga, ali oni skoro uvek imaju koren u dubokim emocionalnim, psihološkim, socijalnim problemima u odnosu.
Dr Brnstein kaže da su se, kod roditelja koji mu dolaze upravo zbog odrasle dece koja ih ne poštuju, izdvajaju tri najčešća razloga zbog koji oni ne uspevaju da se sami izbore, već dopuštaju deci da im se obraćaju bez poštovanja.
Strah da će ih, na neki način, izgubiti
Ovaj doktor na prvo mesto razloga zbog koji roditelji tolerišu inače neprihvatljivo ponašanje svoje odrasle dece, stavlja strah da će se izgubiti odnos i povezanost. Oni se plaše da će se deca, ako im se suprotstave, otuđiti i napustiti ih. Strah je naročito prisutan kod onih roditelja čija su deca već prekidala kontakt i okretala im leđa u prošlosti.
Stalno prisutan osećaj pretnje da neće imati decu u svom životu tera ove roditelje da tolerišu ponašanje koje, inače, nikada ne bi prihvatili. Mogu preći preko grubih opaski, čak nekih uvreda i otvoreno neprijateljskog stava dece prema njima. Sve to jer veruju da je bilo kakva veza, čak i loša, bolja od nikakve.
Osećaj krivice i odgovornosti
Roditelji odrasle dece vrlo često osećaju odgovornost za ponašanje svoje dece i njihovu dobrobit, čak i u odraslom dobu. Ta odgovornost je, kod mnogih, dodatno opterećena i osećajem griže savesti zbog roditeljskih odluka i okolnosti tokom odrastanja njihove dece, a koja su možda doprinela njihovom sadašnjem ponašanju. Roditelji mogu kriviti sebe za to ponašanje dece prema njima, verujući da je ono posledica njihovih grešaka dok su im deca odrastala.
Rezultat toga su roditelji koji tolerišu nepoštovanje kao oblik kazne za neke svoje greške ili zato što čak veruju da su to zaslužili. Mogu se čak plašiti da bi bilo kakvo postavljanje granica ili suprotstavljanje njihovoj odrasloj deci bilo novi emocionalni udarac za njih i da bi pogoršalo neke traume iz detinjstva za koje roditelji veruju da su ih oni uzrokovali. Tako nepoštovanje opstaje i raste, a roditelji se nadaju da se na taj način iskupljuju i da pomažu deci da iz sebe izbace nagomilani bes i da izleče traume.
Zavisnost
Neretko je osećaj roditelja odraslog deteta takav, da njegovo samopouzdanje i emocionalna stabilnost počnu da zavise od toga šta njihovo odraslo dete o njima misli. U takvim odnosima, roditelji tolerišu nepoštovanje svoje dece u stalnoj težnji da dobiju njihovo odobravanje.
Zaključak koji navodi dr Džefri Brnstein jeste da, ako se prepoznate u ovakvim obrascima, potrebno je da postavite granice u odnosu, ali najčešće i da potražite pomoć stručnjaka. Cilj treba da vam bude otvorena komunikacija i iskren odnos.
Takođe, ne treba posebno isticati da je važno da razgovarate sa svojom decom i jasnom im stavite do znanja da ne želite da tolerišete nepoštovanje. Istaknite da vam je izuzetno stalo do odnosa, da ste tu da razgovarate ako postoji bilo šta što vam dete zamera, ali da to ne znači da može da vam se obraća bez poštovanja.
Isto tako, podstaknite dete da za svoje postupke i ono što je danas, preuzme svoj deo odgovornosti. Detinjstvo ima veliki uticaj na čoveka, ali ako odlučimo da se nikada ne popravljamo i ne radimo na sebi i svom odnosu sa porodicom, onda je odgovornost za to samo naša.