Социолог проф. др Зорица Мршевић говорила је за Курир о теми вршњачког насиља и о томе шта је карактеристично за децу која врше насиље. Она је подсетила на своје истраживање из 2014. „Насиље и ми – ка друштву без насиља“, које је показало да су у највећем броју случајева вршњачког насиља деца утицајних људи та која чине насиље у школама. У студији стоји и да „заштита моћних родитеља њихове насилне деце мора да буде поменута у типологији вршњачког насилништва“.
– Има родитеља који се супротстављају правилима школе онда кад је њихово дете у питању, али очекују да та правила важе када је у питању друго дете. Одговор на питање како је могуће да деца силеџије малтретирају вршњаке и да нико не може да их заштити лежи најчешће у подршци коју имају од својих родитеља, довољно моћних да могу да утичу на школу да не примени санкције против њихове насилне деце.
Како објашњавају психолози, педагози и социолози, када школа и покуша да на време реагује и спречи голобраде насилнике, у њихову заштиту стају родитељи, који „не дају на своје дете“ и спремни су да оптуже све друге осим својих синова и ћерки – наводи се у студији.
Ауторка др Мршевић истиче да је за непуних 10 година тај проблем постао још дубљи и већи.
– Зато и имамо свакодневне примере језивих случајева вршњачког насиља који трају и годинама. Та деца насилници су свесна тога да су њихови родитељи на битним функцијама, да имају моћ и да ће учинити све да их заштите. С друге стране, имамо просветне раднике који се плаше њиховог утицаја или једноставно не желе да им се замерају.
Тенденције се шире и долазимо до алармантне ситуације да нико ништа конкретно не предузима, а насиље се шири. Томе мора да се стане на пут, деца моћника су агресивна јер их маме и тате штите и омогућавају им да не буду адекватно санкционисани за своје понашање – поручила је Мршевићева.
Психолог Снежана Репац сматра да су многи директори школа прорачунати, често су у ситуацији да им неко од утицајних родитеља нуди неку помоћ или услугу, а заузврат ће им се они реванширати тако што ће штитити њихову децу.
– Пошто су деца свесна тога ко су им родитељи, да су у контакту са директорима, наставницима и да су им можда пружили било какав вид услуге, она често сматрају да су тиме добила статус „вође“ у разреду и да су привилегована, да имају протекцију и да могу да раде шта хоће. У неким ситуацијама ако такво дете постане и насилно, директор због својих интереса не жели да га кажњава, па ту крену приче да је школа урадила све што је могла или стални изговор „то су само деца“ – истиче Репчева и додаје:
– Дете онда схвати да, поред родитељске заштите, има и пуну подршку директора, што му додатно даје мотивацију да се понаша агресивно, да психички или физички мучи децу. Насиље се потискује, а лични приоритети појединих просветара буду испред приоритета васпитања и образовања. – закључује Репац.
Извор: Курир