Sociolog prof. dr Zorica Mršević govorila je za Kurir o temi vršnjačkog nasilja i o tome šta je karakteristično za decu koja vrše nasilje. Ona je podsetila na svoje istraživanje iz 2014. „Nasilje i mi – ka društvu bez nasilja“, koje je pokazalo da su u najvećem broju slučajeva vršnjačkog nasilja deca uticajnih ljudi ta koja čine nasilje u školama. U studiji stoji i da „zaštita moćnih roditelja njihove nasilne dece mora da bude pomenuta u tipologiji vršnjačkog nasilništva“.
– Ima roditelja koji se suprotstavljaju pravilima škole onda kad je njihovo dete u pitanju, ali očekuju da ta pravila važe kada je u pitanju drugo dete. Odgovor na pitanje kako je moguće da deca siledžije maltretiraju vršnjake i da niko ne može da ih zaštiti leži najčešće u podršci koju imaju od svojih roditelja, dovoljno moćnih da mogu da utiču na školu da ne primeni sankcije protiv njihove nasilne dece.
Kako objašnjavaju psiholozi, pedagozi i sociolozi, kada škola i pokuša da na vreme reaguje i spreči golobrade nasilnike, u njihovu zaštitu staju roditelji, koji „ne daju na svoje dete“ i spremni su da optuže sve druge osim svojih sinova i ćerki – navodi se u studiji.
Autorka dr Mršević ističe da je za nepunih 10 godina taj problem postao još dublji i veći.
– Zato i imamo svakodnevne primere jezivih slučajeva vršnjačkog nasilja koji traju i godinama. Ta deca nasilnici su svesna toga da su njihovi roditelji na bitnim funkcijama, da imaju moć i da će učiniti sve da ih zaštite. S druge strane, imamo prosvetne radnike koji se plaše njihovog uticaja ili jednostavno ne žele da im se zameraju.
Tendencije se šire i dolazimo do alarmantne situacije da niko ništa konkretno ne preduzima, a nasilje se širi. Tome mora da se stane na put, deca moćnika su agresivna jer ih mame i tate štite i omogućavaju im da ne budu adekvatno sankcionisani za svoje ponašanje – poručila je Mrševićeva.
Psiholog Snežana Repac smatra da su mnogi direktori škola proračunati, često su u situaciji da im neko od uticajnih roditelja nudi neku pomoć ili uslugu, a zauzvrat će im se oni revanširati tako što će štititi njihovu decu.
– Pošto su deca svesna toga ko su im roditelji, da su u kontaktu sa direktorima, nastavnicima i da su im možda pružili bilo kakav vid usluge, ona često smatraju da su time dobila status „vođe“ u razredu i da su privilegovana, da imaju protekciju i da mogu da rade šta hoće. U nekim situacijama ako takvo dete postane i nasilno, direktor zbog svojih interesa ne želi da ga kažnjava, pa tu krenu priče da je škola uradila sve što je mogla ili stalni izgovor „to su samo deca“ – ističe Repčeva i dodaje:
– Dete onda shvati da, pored roditeljske zaštite, ima i punu podršku direktora, što mu dodatno daje motivaciju da se ponaša agresivno, da psihički ili fizički muči decu. Nasilje se potiskuje, a lični prioriteti pojedinih prosvetara budu ispred prioriteta vaspitanja i obrazovanja. – zaključuje Repac.
Izvor: Kurir