Као и код већине других проблема менталног здравља, и за настанак анксиозности сматра се заслужном интеракција генетских и срединских чинилаца. За њихово садејство је, дакле, „најповољније“ примарно породично окружење. Кроз праксу смо, такође, могли доћи до закључка да је код већине особа које раде на превазилажењу повишене анксиозности барем један члан из најближе породице повишено анксиозан. Анксиозност која се преноси са генерације на генерацију може мењати свој облик – ако мајка, рецимо, има социјалну анксиозност, не значи нужно да ће се са том врстом анксиозности суочавати и дете. Оно може, на пример, развити панични или неки други из спектра анксиозних поремећаја.
За дете (и касније одраслу особу) које расте уз једног или оба родитеља који имају анксиозне поремећаје, одрастање и сазревање може бити тешко, спутано. Рецимо, дете неће ићи у правцу осамостаљивања и зрелости личности уколико родитељ изнова и изнова на себе преузима решавање његових проблема, како оно не би осећало било какву непријатност, и придаје им превелики значај. Ако дете дође у конфликт са неким својим вршњаком у школи, није препоручљиво да се претерано забринути и протективни родитељ одмах умеша, да алармира разредног старешину, директора и слично у циљу да одбрани своје дете и докаже да оно није криво. Дете ће, уколико се такав приступ родитеља понавља од проблема до проблема, о себи створити слику да је неспособно да се носи са животним изазовима те да његове проблеме једино родитељи знају да реше. Чињеница је да ће деца у највећем броју случајева и сама наћи решење за конфликт, без уплитања одраслих. Дакле, дете треба да зна да вам се увек може обратити са било којим проблемом, али и да ћете ви, у ствари, бити ти који ће му помоћи да дође до правог решења, а не решити проблем уместо њега како би оно избегло да осети било какву непријатну емоцију. Битно је да освестите да сте заправо ви ти који имате уверење да су непријатне емоције непожељне, недопустиве, неподношљиве.
Такође, уколико сте склони томе да, на пример, често детету говорите: ,,Немој да плачеш’’ како бисте ви избегли тугу и непријатност јер њега нешто мучи, дете усваја став да показивање емоција није у реду, и самим тим почиње да их потискује. Велика је вероватноћа да ће на тај начин у неком тренутку дете развити неки од анксиозних поремећаја.
Уочљива је и појава да анксиозност код родитеља особа које долазе на психотерапију, како би радиле на модификовању блокирајућих уверења, у највећем броју случајева није третирана и није препозната као ометајућа, што по њих саме, што по њихову децу. Неки од њих то посматрају и као позитиван део начина васпитања. На пример, мајка која је прошла кроз развод и још неколико повређујућих партнерских односа након развода може сматрати да ће своју ћерку заштити од тога у будућности уколико јој „помогне“ да схвати да су сви мушкарци себични, манипулативни, саможиви и слично, и тиме је припремити за живот. Такође, отац који је перфекциониста, и сам престрог према себи, може сматрати да ће „војничка дисциплина“ и постављање највиших могућих, ригидних захтева пред децу на њих деловати мотивишуће да се развијају у правцу одговорних, успешних и дисциплинованих особа које себи неће дозвољавати било какве грешке и пропусте. Родитељи детета које је било одбачено од стране неколико вршњака у свом крају могу развити уверење да ће се то увек и свуда дешавати, те да би га ,,заштитили’’ могу почети да сматрају да је боље и да не покушава да им се придружи јер ће бити повређено.
У првом случају, заправо, постоји вероватноћа да ће се развити базично неповерење у мушкарце које ће водити ка проблему са везивањем, ка страху од заљубљивања, напуштања и повређености, док ће се у другом случају развити базични страх од грешке и неуспеха, а када се оне десе, особа може почети себе да доживљава као промашај, губитника, те да осећа интензивну кривицу због изневерених очекивања. У трећем случају, дете се може развијати у правцу особе која има уверења да су сви људи лоши, и/или да је оно чудно, другачије, да ће увек бити неприхваћено и несхваћено и да са тим треба да се помири што га може водити у асоцијалност.
С обзиром на то да су у сржи анксиозности катастрофичне интерпретације, ако се оне не ставе под контролу и отворено преносе на дете, велика је шанса да ће и само дете усвојити нека од уопштених дисфункционалних уверења као што су:
,,Свет је опасно место“;
,,Све треба да држим под контролом како бих избегао/-ла да будем повређен/-а јер је ужасно бити повредјен“;
,,Не треба да осећам и показујем тугу/ љутњу/ страх…’’;
,„Боље да не ризикујем – лакше ћу поднети да нешто не покушам него да погрешим“;
,„Не треба веровати људима (или одређеној групи људи: женама/ мушкарцима/ особи друге религије/ особи одређеног занимања, и слично)“;
,„Све мора бити унапред испланирано, неизвесност и неорганизованост су недопустиви“;
,„Боље ми је да останем кући и избегнем могућност да ми се нешто лоше деси“.
Уколико препознајете себе у неким од ових уверења – добра вест је да се она могу успешно модификовати и земенити новим, функционалним облицима мишљења и понашања. Битно је, такође, да акценат ставите на садашњост – на оно што овде и сада можете учинити за своје здравље, уместо да се фокусирате на оно што у прошлости, кроз Ваше одрастање, није било адекватно. Уколико, с друге стране, себе препознајете као анксиозног родитеља, потрудите се да радите на себи – на тај начин ћете највише учинити и за своје дете.
Аутор: Мр Анђела Златковић, специјални педагог и КБТ саветник, Ваш психолог тим