У наредним редовима, дотаћи ћу се теме родитељства и одговорности родитеља, која је, како и у књизи „IQ детета – брига родитеља“, др Ранко Рајовић наводи, кључна и свакодневна, јер многи родитељи ни не знају да дозвољавањем појединих активности онемогућавају правилан развој своје деце.
Као дефектолог и НТЦ практичар, често се сусрећем са децом и њиховим родитељима, и неретко су питања слична, усмерена на развој говора, послушност детета и њихов напредак. Често се суочавам и са чињеницом да родитељи нису свесни могућности и потенцијала своје деце, да бавећи се свакодневним активностима детета и егзистенцијом занемарују процесе које су веома битни. Важно је истаћи да данашња деца јесу другачија од деце пре двадесет година, али исто тако је важно истаћи да су и родитељи другачији.
Како бисмо могли говорити о одговорностима, важно је дотаћи се и приоритета, који подразумевају да сваки родитељ жели да његово дете буде сретно, самостално, прихваћено и успешно. Ако се водимо овим приоритетима, веома лако долазимо и до поделе одговорности.
Прво правило које се намеће јесте правило граница – када уводимо границе, ко их одређује и са којом идејом? Зависно од узраста детета постоје границе које морамо поставити, како бисмо пре свега заштитили дете али га научили и да брине о себи и својој околини. Када наметнемо детету правила понашања/границе, водећи рачуна о дететовим могућностима, ми дајемо детету шансу да искористи своје потенцијале, да истражује али и да се приликом тог истраживања осећа сигурно. Дакле, која је овде одговорност родитеља – будите ауторитет свом детету, научите га поштовању и сигурности. Како? Да бисте били добар ауторитет, морате да верујете у одлуке које доносите, будите доследни и истрајни. Неке одлуке ћете преиспитивати и то није лош знак, јер докле год преиспитујете своје одлуке (у границама које вас не узнемиравају), на одличном сте путу да постанете добар модел свом детету.
Шта подразумевамо под добрим моделом? Неретко ми се родитељи деце жале како деца нису научила да брину о својим стварима, да не преузимају одговорност, да не спремају своју собу… Ту се поставља само једно питање – како сте их научили да брину о својим стварима, да преузму одговорност? Ако идемо за својом децом и склањамо играчке, ако сами пакујемо ранац детету за школу, ако стално опомињемо дете да се адекватно обуче, почешља, умије… да ли смо ми модел који указује детету да треба да буде самостално, да води рачуна о својим стварима и да преузме одговорност или смо модел који каже “Не брини, ја ћу све урадити, преузећу све твоје обавезе!”.
Као што водите рачуна да научите дете да се на улици јави вашим познаницима, да буде пристојно и не говори док ви говорите, научите га и да спреми своје играчке тако што ћете му на узрасту од годину дана помоћи, ви ћете спремити већину играчака, али радићете то заједно са вашим дететом, тиме ћете му указати поштовање и поверење да је довољно самостално да може да добије задатак. Како дете буде старије тако ће ваша помоћ у спремању играчака изостајати, а дете ће постати свесно своје одговорности. Ово се не односи само на играчке, већ и на облачење, храњење, све оне активности које чине дан, вас и вашег детета.
Правило које вам помаже да постанете добар модел је и правило три пута. Ово је правило којим успостављате поштовање, ауторитет и учите ваше дете да свака акција подразумева и одређену реакцију. Често се наводи да дете не реагује на забране или једноставне налоге попут „дођи“, „узми“, „немој“… Идеја је да детету кажете једном налог и чекате реакцију пар секунди (дајте детету времена да чује налог али не и превише времена да га занемари), ако реакција изостане – опет изговарате налог али овог пута уз име детета или додир детета по руци, рамену. Ако реакција опет изостане, прилазите детету, понављате налог и извршавате га ЗАЈЕДНО са дететом. Пример: Ако сте детету рекли “Дај ми чашу!” – узимате дететову руку и заједно са дететом узимате чашу, стављате је у своју другу руку и изговорите “Изволи” и “Хвала”.
На овај начин дете повезује да ваш налог подразумева одређену акцију, те се учи комуникацији што му омогућава да и сам искаже своје потребе и да вам се обрати, имајући поверења да ни ваша реакција неће изостати. Ако пак детету више пута кажете исти налог, а дете не реагује због чега ви или одустанете, или сами извршите налог, или своју пажњу заокупите нечим другим, дете неће ваше речи и налог повезати са акцијом, па немојте да се изненадите ако дете постане “непослушно”, оно само није свесно ваших очекивања. Овде је важно истаћи да када се ради о акцијама детета које угрожавају његову сигурност, нећете чекати и дати детету простора већ ћете одмах реаговати.
Треће правило је – правила и границе не искључују вашу љубав! Родитељи често брину да наметањем правила, инсистирањем да се одређен налог изврши или реакцијом на поступак детета који угрожава дете, показују детету да га не воле! Важно је знати да бригом о детету, учењем детета правилима и наметањем граница ви детету указујете на то колико вам дете значи, колико га волите и колико му доброг желите, и то дете осећа! Овде се опет враћамо на реченицу са почетка текста – али ви у то исто морате да верујете. Шта то значи – када дете ради или захтева нешто што у том моменту није добро за њега или није могуће да му се оствари – једноставно детету реците НЕ! Али то мора да прати и ваша гестикулација, не можете рећи не и у исто време се детету осмехивати, или му изговарати не гласом који није ауторитативан (при чему не треба ни да вичете само будите одлучни). НЕ или било која друга забрана или допуштење свакако треба да пропратите и образложењем, који је опет у складу са дететовим узрастом и могућностима.
Оваквим ставом ви умањујете шансу да дете дуго негодује, да неадекватно реагује јер учите дете ауторитету и поштовању. Важно је рећи да када је дете преплављено одређеном емоцијом, сачекајте да се смири и тек онда образложите детету одлуку, али ваша одлука је и даље коначна.
Пробајте, али не заборавите – будите доследни!
Правило објашњавања подразумева да сваку вашу акцију и акцију детета (од самог дететовог рођења) испратите говором тј. објашњењем онога шта се у том тренутку дешава. Једна моја пријатељица је на овај начин научила своју ћерку на најранијем узрасту да постоји лева и десна страна. Како? Сваки пут када је помагала својој ћерки да се обује она јој је давала налог “Сада стави своју десну ногу у ципелицу” при чему је испред дететове десне ноге стављала ципелу, дете је у почетку то механички радило али је временом и сазревањем освестило различитост две ципеле и важност обувања ципела на одређену ногу. Дете усваја сваки ваш покрет и сваку вашу реч, објашњавањем свега што се око детета дешава и свега онога што и само дете ствара, ви му отварате врата света и свих његових спознаја.
И на крају, долазимо до теме технологије, коју сви они који су имали прилику да слушају др Ранка Рајовића, знају, а ја ћу је поновити (у неком следећем тексту ћу јој се и више посветити) јер у васпитању деце, технологија нам ни крива ни дужна, задаје највише проблема. Како? Једна мама ми је недавно рекла, да када свом четворогодишњем детету треба да преусмери пажњу са нечега што жели а не може да му оствари (при чему дете има бурну реакцију) она му пусти цртани филм или му да телефон. Тиме наравно није решила проблем бурног реаговања, али је “купила” време.
Други родитељи су открили одличан начин да умире или забаве своје дете током јела, дају детету телефон или пусте цртани филм. Упознајем све више родитеља који су одушевљени како њихово дете зна да користи телефон/таблет, али у исто време су забринути јер је дете несамостално, бурно реагује када му нешто није по вољи, нема развијену комуникацију… и опет долазимо до родитеља као модела и родитеља као одговорне одрасле особе. Бити родитељ је посао од 24 часа, подразумева да некада радите ствари које вам нису лаке или које вам у том моменту не пријају, али ви сте модел вашем детету и ваша одговорност је да научите дете да буде одговорно, сретно, да усвоји важност правилне исхране и да научи како да умири себе а не да одустаје у потрази за јачом стимулацијом. Како ово утиче на вас – ваше дете ће вам се обратити за помоћ, утеху, савет, неће вас доживљавати као пружаоца услуге већ као особу спремну да се ухвати у коштац са свим препрекама. Научићете дете да упознаје свет око себе истражујући га, а не гледајући како га други истражују. Ваше дете ће лакше прихватати изазове и премостити препреке, јер сте ви модел који га томе свакодневно учи.
Љубите и грлите вашу децу, обаспите их љубављу уместо играчкама! Играчке јесу важне, али је детету много важније време проведено са вама. Заједничко време подразумева да сте усмерени једни на друге, да нешто заједно стварате, да заједно читате књигу (иако сте заправо само ви тај који чита речи), да се голицате, љубите, смејете. То су тренуци којих ће се дете увек сећати, и који ће му постати обрасци понашања. И ви ћете уживати, свесни да је то срж родитељства. Али не заборавите, речи волим те и емоција која их прати не треба да се дају само када је друга особа то нечим заслужила, говорите вашој деци колико их волите и истичите понаособ разлоге ваше љубави (разлози некада ни не постоје али је у свему присутна љубав), научите дете да изјављивање љубави није само реч, да она у себи крије пуно емоција, топлине и осмеха. Нека ваше дете те исте описе препозна у себи самом и расте са љубављу према себи, а буди љубав и према свему оном што је изван њега.
Бити родитељ је најважнија улога, немојте осуђивати себе због грешака које правите али када их приметите, немојте их избегавати – суочите се са њима и преузмите одговорност. Велика одговорност је ваша, али будите слободни да је поделите и са вашим дететом, укажите му поштовање и поверење, створите срећну, самосталну, самосвесну особу која је спремна да и сама преузме одговорност и да у потпуности искористи своје потенцијале, сигурна у „корење и крила“ која сте јој ви дали!
Пише Јелена Благојев
Извор: НТЦ учење