Учионице у којима се чита Андрићева приповетка „Аска и вук“ често делују као да нису припремљене за све слојеве текста који, под привидом једноставне приповетке, скрива дубоку мисаону структуру. Ова прича, наизглед шармантна басна о јагњету које се спасе плесом, заправо је и сложена парабола о уметности, страху, лепоти и моралном искушењу. Да се текст правилно сагледа, потребно је мењати метод читања у складу са интелектуалном зрелошћу ученика и студената: од елементарних лекција о добру и злу у шестом разреду, до сложене анализе уметности као онтолошког искуства на студијама књижевности.
„Аска и вук“ у основној школи: бајка о храбрости и лепоти која спасава
У шестом разреду, где се приповетка први пут обрађује, циљ свакако неће бити откривање свих симболичких нивоа, већ обликовање моралне и естетске осетљивости. Деца најпре уочавају контраст између овчице Аске, нежног бића које тек ступа у свет, и вука, оличења сурове природе и нагона. У том узрасту, Андрићева прича може се читати као универзална поука о томе да:
– знање, вештина и креативност могу бити начин суочавања са страхом,
– уметност поседује моћ да „омекша“ и „ублажи“ чак и исконску суровост,
– храброст није одсуство страха, него његово превазилажење.
У школском читању, наглашава се и структура басне са бајковитим тоном: ликови су јасно поларизовани, морална поука је видљива, а приповедач води читаоца (ипак драматичном линијом) од претње до спасења. Уметнички чин – Аскина игра – први пут се представља као оруђе хуманизације суровог света.
У средњој школи: отварање алегоријског слоја и Андрић као приповедач кризе
У средњој школи, тумачење се продубљује. Андрићеве приповетке читају се у контексту целокупног стваралаштва нашег нобеловца, те се „Аска и вук“ више не посматра као изолован феномен, већ као наратив укорењен у поетици страха, неизвесности и одбране достојанства. У том периоду ученици већ могу разумети алегоријски потенцијал приче:
– вук више није само животиња, него метафора историјских сила које сурово притискају појединца;
– Аска постаје симбол уметника који једино стварањем, игром и дисциплинованом техником може одложити или победити оно што је веће, тамније, моћније од њега.
Ученици се уводе у идеју да се уметност, уместо као луксуз, појављује као механизам преживљавања, као форма отпора. Мисао — уметност продужава живот — у овом контексту добија готово егзистенцијалну тежину.
Посматрајући је у склопу других Андрићевих приповести, читаоци уочавају тематске паралеле: „Проклета авлија“, „Мост на Жепи“, „Писмо из 1920.“… У свима њима сусрећемо исти Андрићев мотив: појединац у судару са силама које га превазилазе, и његов покушај да сачува унутрашњу слободу.
Наравно, овде остаје и питање жанровског одређења приповетке. По много чему, „Аска и вук“ делује као басна: животиње мисле и делају као људи, а целокупна радња води ка јасној моралној и естетској поуци – иако она, у складу са Андрићевим стилом, није наглашена у форми сентенце. Међутим, басне су по правилу сажете, композиционо збијене, огољене од дигресија, док је Андрићева приповетка разграната, наративно развијена и стилски богата, те се не може свести на кратку дидактичку форму.
Са друге стране, прича није ни бајка у ужем смислу: у њој (ако се занемари то што се животиње понашају као људи) нема чудесних бића, магијских интервенција ни натприродних сила које одређују судбину ликова.
Најпрецизније је, стога, разумети „Аску и вука“ као басну проширене структуре, односно као хибридну алегоријску приповетку која спаја баснолику антроморфизацију са озбиљношћу, ширином и филозофском рефлексијом карактеристичном за Андрићеву прозу. Управо у тој комбинацији једноставне наративне матрице и дубинске мисаоне слојевитости лежи трајна снага ове приповетке и њена способност да буде читана на свим нивоима образовања – од основношколског до универзитетског.
На студијама књижевности: „Аска и вук“ као мисаона парабола о уметности у тоталитарним временима
На академском нивоу тумачење улази у филозофску сферу. Причa тада може да се сагледава у односу на Андрићев животопис и на његова размишљања о месту уметности у историји.
Аутобиографска сенка над текстом
Андрић је неколико пута био у позицији Аске:
– као младић, ухапшен после Сарајевског атентата, у опасности од смртне казне;
– као дипломата у Немачкој непосредно пред највећи тоталитарни лом XX века;
– као интелектуалац у окупираном Београду, када одбија да потпише Апел 100;
– као писац после рата, у годинама када су многи предратни дипломати и уметници нестајали под оптужбама за „реакционарство“, често без иједног истинског греха.
У свим тим фазама, Андрић је био принуђен да буде Аска: да се, метафорички посматрано, брани уметношћу, радом, миром, дисциплинованом и „тихом“ снагом стварања.
Алегорија о уметнику у времену опасности
На универзитетском нивоу може се отворити и поређење са другим делима у којима се уметник налази пред „вуком“ историје. Овај мотив има своје паралеле:
– на пример у Шостаковичевом (чувени руски композитор) понижавајућем положају пред Стаљином, о коме пише Џулијан Барнс у роману „Шум времена“;
– у судбинама многих модерних уметника који су били приморани да бирају између компромиса и ризика; заправо да буду „кетмани“ – израз који налазимо код Борислава Пекића, а који је преузет из персијске традиције
– у филозофским расправама о духовној снази уметности у епохама насиља.
„Аска и вук“ тако постаје парабола о трагичној геометрији тоталитарних времена: уметник је бачeн пред безумни нагон силе, али његова уметност — ако је апсолутно прецизна и истинита — може разоружати и оно што изгледа „неразоруживо“.
Онтолошки аспект: лепота као догађај истине
Најдубљи ниво читања јесте схватање Аскине игре као догађаја истине у хајдегеровском смислу: у часу када се вук зауставља пред игром, свет се отвара у новом светлу, а бруталност бива одложена естетским чудом. Андрић тиме, можда несвесно, додирује вечито питање:
Може ли уметност одложити насиље?
Или бар: може ли га учинити мање сигурним у себе?
Аскина лепа, очаравајућа, магична, хипнотишућа игра постаје чин трансформације бића — и њеног и вуковог. У том часу, уметност је истовремено отпор, молитва и облик чувене андрићевске „тихе храбрости“.
Зашто прича „Аска и вук“ мора бити читана на више нивоа
Андрићева приповетка, иако релативно кратка и привидно једноставна, носи структуру универзалне параболе која превазилази жанр басне или бајке. У основној школи, она учи децу вредностима племенитости и креативности; у средњој школи отвара пут разумевању алегорије и Андрићевих погледа на уметност; на факултету постаје мисаона платформа за промишљање односа уметности и историјског насиља.
Напослетку, „Аска и вук“ нас подсећа да је уметност често последња, али и најчистија одбрана људског достојанства. Аскина игра је Андрићева вера да лепота може, макар за тренутак, зауставити вука — и да се у том тренутку открива, у исто време, и снага уметности, и истина о човеку.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности
