Dete mi je krenulo u vrtić. Svaki roditelj koji je prošao kroz adaptaciju deteta na boravak u kolektivu zna koliko je to teško. Ali ne zna svaki roditelj koliko je bitan baš njegov stav u svemu tome. Plakanja će biti u svakom slučaju, ali koliko će trajati i koliko će biti intenzivno zavisi pre svega od roditelja i vaspitača. Znate ono kad vam u vrtiću kažu „adaptacija je individualna stvar, zavisi samo od deteta kako će sve proći i koliko će trajati”. NIJE TAČNO. Zavisi pre svega od ponašanja vaspitača, od stava roditelja, pa tek onda od deteta.
Ako je vašem detetu u vrtiću lepo, ako vi vrtić predstavljate kao jedno divno i bajkovito mesto i adaptacija će teći mnogo lakše i brže.
Dakle, da se vratim na početak. Dete mi je pre mesec dana krenulo u vrtić. Prvi dan je protekao glatko. Odvojila se od mene bez problema, noseći svog Vini Pu-a. Rekli su mi da je stajala sa strane, da nije želela da se uključi u igru, samo je posmatrala, ali nije plakala. Sutradan, malo intenzivnija reakcija – plač i stezanje tate oko vrata, ali ne tako strašno. Došla sam po nju posle dva sata i prišla sobi u kojoj boravi da je sačekam. Vaspitačica nije znala da su vrata otvorena i da mogu da je čujem kako mom detetu govori:
„Hajde, prekini da plačeš! Molim te, prestani da plačeš!”. Ok, priznajem da me je pogodilo što ovako razgovara sa mojim detetom (iako i ja sama to nekad uradim, kad ne znam više šta bih od muke). Ali, više me je iznerviralo što jedan vaspitač dete smiruje na takav način. Kad je shvatila da sam je čula, zbunila se. Ne krivim vapitačicu, mlada je veoma, mislim da nema ni 25, naučiće. Mislim da je inače ok i da je Anja čak zavolela.
Treći dan smo plakale i ona i ja. I sve vreme tokom boravka, stajala je sa strane ne želeći da se uključi u igru. Od četvrtog dana je sve bilo lakše. Suze su prestale, a nakon samo par dana već je počela da se raduje odlasku u vrtić i uključila se u sve aktivnosti!
Naravno da je to sve bilo isprekidano vikendima, sitnim virusima i da je uvek kad smo kretali iznova prvi dan bio težak, ali, samo prvi dan i samo uz malo plakanja. Drugi dan bi već sama tražila „tofne” i „jogita” čim uđemo u vrtić.
Zašto je naša adaptacija tako prošla (do sada, pu pu)? Pa pretpostavljam pre svega zato što joj je u vrtiću, sa svojim vršnjacima, igračkama, vaspitačima, lepše nego kod kuće sa bakom. Ali nije samo to. Dete ne bi ni znalo da mu je tamo lepše da mu nismo mi to uporno govorili. Evo kako smo se mi pripremali za vrtić, danima pred polazak:
-
„Jao, što ima jedan vrtić tu u kraju! Ima puuuno dece i jako im je lepo tamo, stalno se igraju i pevaju! Hoće i Anja kod njih?” Onda prošetamo do vrtića i mašemo deci kroz prozor.
-
„Srela je mama tetu iz vrtića i ona pita kad će Anja da dođe u vrtić? Kaže da sva deca jedva čekaju da Anja dođe da se igraju zajedno!”
-
„Znaš li ti da drugari iz vrtića svaki dan pitaju gde je Anja i kad će doći?”
-
„Koji drugar će ići s tobom u vrtić prvi dan? Vini Pu, meda, Nodi ili Gegavi?” Gegavog ćemo, kako stvari stoje, morati da odstranjujemo hirurškim putem, uvek joj je u ruci.
-
„Vodiš Vini Pua u vrtić? Jaaao što se on raduje! Meda je malo tužan što on ne ide, njega ćemo voditi sutra”
-
Celim putem do vrtića pevamo pesmicu: „Vrtić nam je kuća druga…”
Ovo je samo deo našeg repertoara. Moja koleginica kaže da smo kao Koka-kola – forsiramo radost :).
A šta je zabranjeno?
-
„E videćeš ti, doteraće tebe u red u vrtiću!”
-
„Vidi, vidi, ono je teta iz vrtića, doći će po tebe, ako nisi dobar”
-
Nećeš sam da jedeš? Misliš da će te neko hraniti u vrtiću?!
-
Govoriti ispred drugih ljudi da je dete plakalo, da ne voli vrtić, da ne znate šta ćete s njim, da su vaspitačice loše, da nije htelo da jede u vrtiću, da je strašno vezan za vas…
I tako dalje, i tako dalje.
Dakle, kako i koliko će trajati adaptacija zapravo najmanje zavisi od samog deteta, a najviše od roditelja i vaspitača. Deca su pravi sunđeri, emotivci koji uče i svaka nova situacija za njih je stres. Ali ako im je u vrtiću lepo, ako se vi zajedno sa osmehom spremate za polazak u vrtić, gotovo je sigurno da adaptacija neće biti veliki problem.
E sad virusi i bakterije, to je već priča za neki drugi tekst. Kao i to koliko je za decu važno da vreme provode sa drugom decom, da se zajedno igraju i učestvuju u aktivnostima koje su baš za njihov uzrast.
A.C.