Ja verujem strastveno: Mi ne rastemo u kreativce, mi prerastamo kreativnost.
Ova rečenica jedna od najcitiranijih iz predavanja Sir Ken Robinsona, jednog od najuticajnijih britanskih autora iz oblasti obrazovanja. On govori o tome kako većina postojećih obrazovnih sistema ne ide u korist razvijanju dečije kreativnosti, već naprotiv, ono ih suzbija i otud prerastanje kreativnosti.
Pravimo veliku grešku kada za simbole kreativnosti uzimamo ljude poput Da Vinčija, Dalija, Tesle, Betovena i drugih. U tom smislu, retko ko bi bio kreativan, a time činimo veliku nepravdu ka ogromnom ljudskom potencijalu koji treba podsticati da se ostvari. Kreativan napor bi iznedrio neke nove ideje koje ne moraju biti revolucionarne ali svakako mogu, barem u jednom životu, doneti velike preokrete.
Sir Ken Robinson ističe da postoje tri važna principa koja potpomažu da se ljudski životi razvijaju i da u njima napredujemo. Sa „teorijom“ o ovim principima se možete složiti ili ne, ali svakako da ukazivanje na njih u kontekstu debata o obrazovanju ima svoj smisao. Jedan od tih principa jeste da je ljudski život prirodno kreativan proces. („Zato svi imamo drugačije biografije“) On postojeću kulturu naziva kulturom standardizacije, time ističući da se često zaboravlja na potrebu da se pristup u podučavanju prilagodi, da se individualizuje. Podsticanje inovativnosti, prepoznavanje raznovrsnih sklonosti da se nešto stvara je ono što se često zanemaruje u obrazovanju. Međutim, važno je biti svestan da bez obzira što su se i kod nas javile izvesne promene kao napor da se približimo individualnom pristupu (poput opisnih ocena) i dalje se vodimo istom filozofijom standardizacije i nju učimo deci. Jedan od problema koji razmatra je taj da mnogi sistemi obrazovanja širom sveta ne omogućavaju učenicima da razviju njihove prirodne kreativne potencijale već promovišu uniformnost. Rezultat toga je da se iz dece zapravo isisava kreativni potencijal i stvara se armija budućih radnika koja je uslovljena da kao prioritet stavlja konformisanje naspram razvijanju kreativnih rešenja.
Ne postoji obrazovni sistem na planeti koji uči decu plesu svakodnevno na način na koji ih uči matematici. Zašto?
Drugi princip jeste da su ljudska bića prirodno različita, raznovrsna, a opet veći deo obrazovanja se zasniva na podsticanju konformiteta. Obrazovanje se zasniva na sagledavanju šta deca mogu da postignu u vrlo uskom spektru zahteva i to tako da se prvenstveno vrednuje sklonost matematici i prirodnim naukama. U jednom od postova na blogu govorili smo o ADHD-u, a Robinson postavlja pitanje da li je realno očekivati da će dete sediti mirno ukoliko satima obavlja dosadne zadatke, što je vrlo često situacija u učionici. Ne postoji razlog zašto fizičkom vaspitanju, plesu, umetnosti, književnosti, ne bi bila dodeljena ista vrednost. Mi za dobrog đaka uzimamo onog ko u svim predmetima ima odlične ocene, pritom na neki način ne dozvoljavajući da razvije pasiju ka određenom predmetu. Nije li blesavo očekivati da svakom SVE ide?
Treći princip govori o tome da su deca prirodni učenici, da su radoznala i da je „pravo dostignuće tu sposobnost ugasiti ili ugušiti“. A opet, to se neretko dešava. Lepa metafora koju Robinson koristi jeste da obrazovanje nije „dostavljački sistem“ informacija učenicima. Naravno, dobar nastavnik će preneti informacije ali će istovremeno biti neko i ko stimuliše, mentoriše, ko budi nove iskre radoznalosti. Umesto fokusa na učenje, češće je akcenat testiranje. Testiranje bi trebalo da bude dijagnostičko sredstvo za to kako se ko snalazi u procesu učenja, a ne produkt sam po sebi. Mnogi obrazovni sistemi širom sveta, pa i naš, doveli su do toga da je učenje instrument da bi se došlo do petice umesto da petica bude instrument za shvatanje kako dalje učenje može da se podstiče.
Na neki način, znanje se smanjuje kako mudrost raste: jer detalji bivaju progutani od strane opštih principa.
Filozof čija shvatanja o obrazovanju divno upotpunjavaju priču Sir Ken Robinsona jeste Alfred Nort Vajthed. On govori o tome da podeljenost na predmete treba zanemariti u neku ruku i kao glavni predmet učenja treba staviti proučavanje Života u svim svojim manifestacijama. (To znači ukazivati na relevantnost onog čemu se podučava) Ukazuje na problem tromih (inertnih) ideja i da ideje ne treba tretirati u izolaciji. Kreativnostje za njega suštinska dimenzija života koju je moguće pronaći na svakom nivou postojanja, a njenim suzbijanjem učitelji, nastavnici, profesori idu direktno protiv onoga što bi trebalo da nastave da podstiču. Kreativnost pritom, za njega nije proces koji se dešava u izolaciji (kolaborativna kreativnost). Kreativnost se neguje u odnosu, i makar ideja nastala u izolaciji osobe, ipak jeste sinteza mnogobrojnih formi kreativnosti koje su već prethodno razvijene. Podela na intelekt i emocije je za njega besmislena jer je i samo mišljenje neka vrsta osećanja. Ova dva su usko isprepletana i jedno utiče na drugo. Smatra da dobar nastavnik mora imati u vidu da postoje tri faze u učenju: romansa, preciziranje i generalizacija. (kod nas sve sem preciziranja izostaje u većini slučajeva!) Romansa, kako je Vajthed naziva, se dešava onda kada učenik biva privučen idejom koja ga okupira, angažuje, koja u njemu budi iskru za daljim učenjem. E sad, šta činiti?
REFORMA obrazovanja? Oni koji rade u prosveti sasvim sigurno znaju da se mnoge stvari neprekidno menjaju. (Dovoljno, nedovoljno?) Međutim, promena se skoro uvek čeka kao naredba odozgo prema kojoj se gotovo uvek stvara otpor. Ono što je mnogo praktičnije jeste uneti promenu u svoju učionicu. Svesni smo da zahteva ima mnogo, da prosvetni radnici imaju i brdo administrativnog posla koji treba pokriti povrh predavačkih aktivosti, ali postoje sitnice koje svakodnevno mogu da se unose u rad, gotovo čak i neprimetno lako, a da pritom ne gušimo sve ono lepo što bi škola mogla da pruži. Isto ovo, mogu da rade i roditelji kod kuće kada pomažu svojoj deci pri učenju.
Evo predloga:
Angažujte decu da stvaraju: „Šta od ovoga možemo da napravimo?“ „Kako možemo iskoristiti ovo znanje da stvorimo nešto novo?“
Podstičite ih da znanje unose u svakodnevnicu: „Kuda sve ovo možemo videti?“ „Da li ste nekada slušali o tome a da niste znali šta je to?“ „Kada bi vas drug pitao da mu to jednostavno objasnite, kako biste to uradili?“ (ovde ujedno vežbate i izvlačenje suštine, principa, umesto da se koncentrišete na podsticanje reprodukcije)
Proveravajte stečeno znanje na malo drugačiji način. Neka pitanja u testu budu iz svakodnevnih životnih situacija. Ukoliko je moguće, napravite bonus pitanje u kojem se traži mišljenje o određenoj temi. Napravite odeljensku debatu o određenoj temi (objasnite pravila). Ispitujte kroz kviz znanja. (Kod kuće, pitajte dete da vas ubedi u nešto što je naučilo).
Započnite predavanje kao uvod u priču. Angažujte ih da slušaju.
Pomozite detetu da otkrije šta je to što dobro radi. Upoznajte decu sa raznovrsnim aktivnostima. (Sportovi, Crtanje, Pozorište, Pisanje….)
Napišite odgovor