Kako da ne tučete svoju decu

januar 24, 2015

Prethodnih dana na Fejsbuk stranici Divne mame ova fotografija sa porukom prizvala je mnoge roditelje koji su, sasvim pogrešno, protumačili da neko njih lično proziva i optužuje da telesno kažnjavaju decu. Mnogi su počeli da klasifikuju batine i postavljaju cymera_20141119_094622granicu „koliko batina je ok“. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su pokazali podršku vaspitanju bez nasilja: lajkom, deljenjem, komentarom, i to je ono zbog čega danas i pišem ovaj tekst.
Da se razumemo: ako praktikujete telesno kažnjavanje niko ne očekuje da odmah sada vežete sebi ruke i nikada više to ne uradite. Ali napredak ćete postići i ako se barem zapitate da li postoji drugi, bolji način. Da li je svaki put kad ste udarili dete bilo neophodno? Da li ste tako reagovali zbog deteta ili zbog sebe? Da li ste se osetili bespomoćnim, povređenim, izneverenim, iznerviranim i sve te emocije slile su se u jedan šamar?
Roditelji koji su se uključili u polemiku na FB stranicu su mi objasnili da tuku decu jer: 1. boje se za bezbednost deteta, 2. ne umeju drugačije da izgrade autoritet. To su vrlo razumni i brižni ciljevi, zašto su onda sredstva kojima ih postižu tako nerazumna i gruba?
Mi smo društvo sa duboko ukorenjenim nasiljem. Prema statistici Saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije skoro svaka druga žena trpi neki vid nasilja – ekonomsko, psihološko, seksualno i to je najčešće nasilje u partnerskim odnosima. Naravno da ne mislim da je udarac po guzi isto što i nasilje u porodici, ali klima ovog društva ukazuje na vrlo visok prag tolerancije nasilja. Tako smo mi kao deca vaspitavani batinama, naši roditelji takođe, njihovi roditelji su dobijali šibom, i tako dalje. Napredak u društvu možemo ostvariti samo ako izađemo iz ovog začaranog kruga batinanja!
Jedan tata mi je napisao:
„Problem ovde nastaje, što vi kada oduzmete telesnu kaznu, ljudima koji nemaju toliko znanje da reše svaki problem rečima, nisu dovoljno inteligentni, nisu vispreni, domišljati, niko ih nije učio, a ne date odgovarajuću obavezu roditelju da se obrazuje, ne obezbedite uslove i zakonsku normu, i mislite da je to njegova ‘obaveza’ da se samostalno obrazuje a zahtevate nešto od njega, pravite problem sa pogrešnim pretpostavkama, veći nego što je postojanje telesne kazne.
Stvara se vakuum, gde roditelj ima vezane ruke da spreči samovolju deteta koje može biti direktno na šteti samog deteta, a roditelj jednostavno drugog rešenja nema. (…) Prvi put kada sam lupio dete po ruci, plakao sam kao kiša ceo dan, jer bolje nisam znao, a u tom trenutku sam morao to da uradim jer, drugo rešenje koje bi bilo delotvorno, nisam imao. Čist mazohizam iz neznanja.„.
Ovom tati ogromno hvala, a nastavak teksta posvećen je metodama vaspitanja koje isključuju batine.
Dakle, recimo da je dete uradilo nešto opasno što nije smelo, na primer, potrčalo ka prometnoj ulici. Jedno oštro „NE“ bi trebalo da ga zaustavi pod uslovom da vikanje nije Vaša rutinska komunikacija. Nakon toga objasnite detetu opasnosti i (ovo je vrlo važno) da ste se uplašili zbog njega. Agresiju koju biste pretočili u udarac pretvorite u ljubav. Zar to nije ono što Vas je i pokrenulo na reakciju u ovom slučaju?
Međutim, Vaše dete ponavlja isto neprihvatljivo ponašanje, i ne vredi mu govoriti. Umesto da ga kaznite batinama, pošaljite ga „u kaznu„. To može biti hodnik stana, ćošak sobe, bilo koja stolica… važno je da dete bude prekinuto u tome što radi i da provede neko vreme znajući da je kažnjeno (dužina kazne zavisi od uzrasta, kod male dece, 2-3 godine, dovoljan je i minut). Važno je na kraju kazne ponoviti zašto je kažnjeno i objasniti da se to ponašanje neće tolerisati. Ako se neprihvatljivo ponašanje ponovi možete produžiti trajanje kazne.
Drugi vid kazne je da mu uskratite nešto što voli: oduzmite mu omiljenu igračku na neko vreme (opet, kod male dece je dovoljno nekoliko minuta) ili mu nemojte datu poslasticu koju bi inače dobilo.
S druge strane, ne možete samo kažnjavati: kada se dete ponaša lepo, pohvalite ga. Nagradite dobro ponašanje.
Provodite kvalitetno vreme sa svojom decom: ne gledajte u televizor ili u telefon u vremenu koje ste odvojili za decu i druženje sa njima. Sa starijom decom (već od četvrte godine), možete razgovarati – upoznajte svoje dete, njegove želje i strahove. Deca su često nestašna jer žele pažnju.
Ne zaboravite da dete najbolje uči na primerima. Ovaj mehanizam usvajanja emocija, stavova i ponašanja iz okoline najbolje je opisao Pavlov (da, onaj koji je eksperimantisao sa psima, ali se bavio i mnogo kompleksnijom psihologijom). Ovim mehanizmom dete koje tučete samo može da nauči da i samo bude nasilno.
Na kraju, ako osećate da ne možete da izađete na kraj sa vaspitanjem bez kazne, posavetujte se sa nekim: vaspitačicom u vrtiću, učiteljicom, školskim psihologom isl. Ne posežite odmah za batinama. Postoje drugi, mnogo efektniji načini da se reši problem.
Milica Calija
Izvor: divnamama.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama