Nikada nije pravo dati detetu „na volju“ da uznemirava, ometa druge ili se na bilo koji način ponaša grubo ili agresivno.
Svim roditeljima je jasno da voleti dete znači osigurati njegovu fizičku sigurnost i emocionalno blagostanje. No, nije to jedini „posao“ roditelja. Potrebno je da im predočimo da nije lepo da se ponašaju kao „razmažena derišta“ ili nasilnici.
Iako će se sasvim izvesno bar jednom dogoditi da se dete ponaša neprimereno, možemo mnogo da uradimo da im pomognemo da uspeju u tome da prevaziđu takve situacije.
Pravo pitanje je gde se nalazi granica između zaštite i ograničavanja deteta?
Pročitajte nekoliko korisnih smernica.
Sigurnost na igralištu
Dobro osmotrite „teren“ i pratite neprestano svog dvogodišnjaka/trogodišnjaka kada koristi sprave na igralištu. Ovo je posebno važno kada pokušava da se penje, isprobava nešto novo ili kada je neko dete u blizini. Imajte na umu da čak i najagilnije dete može da bude udareno i oboreno od strane drugog.
Budite „drugar-čuvar“
Deci je potrebna naša pomoć ako imaju tendenciju da se ponašaju nesigurno ili agresivno sa drugom decom. Kao „drug koji im čuva leđa“ možemo da ponudimo zaštitu i intervenišemo ali emocionalno neutralno, a ne uznemireno. Na ovaj način možemo da blokiramo udaranje, ujedenje, guranje itd. što je kompetentnije moguće, a istovremeno prihvatamo impuls i osećanja koja stoje iza njega (ako su nam jasni).
Na primer, možemo staviti ruku između dece da sprečimo nebezbedno ponašanje, pritom govoreći:„Želiš da ga udariš. Ne mogu ti dozvoliti da udariš. Čini se da ne želiš da ti ovaj dečak bude blizu. Možda bi trebalo da se malo odmaknete jedan od drugog?“
Naravno, roditelj u ulozi drugara čuvara razume da je to impulsivno, nerazumno, tipično ponašanje, te da sami verbalni podsetnici ili grdnja neće biti od pomoći da se on spreči. Deci je potrebno naše uveravanje da im čuvamo leđa dok prolaze kroz ove neprijatne faze.
Ako se pak agresivno ili nesigurno ponašanje nastavi, možemo biti sigurni da nam dete daje jasan signal da mu nešto ne odgovara – možda se oseća previše umorno, gladno ili nervozno i mora da ode s igrališta kući.
Učtivost – učenje pravila lepog ponašanja
Da bismo pomogli našoj deci da ostvare uspedž, moramo da obezbedimo da se pridržavaju „kućnog reda“ konkretnog okruženja. To znači da im treba pomoć da shvate ili se barem prilagode određenom ambijentu.Na primer, možemo da verujemo da je prijateljica previše kruta u svojim pravilima za igru svoje dece ili da se ne slažemo sa njenim pravilom da deca treba da sede dok jedu ili piju, ali mi smo doneli odluku da ubacimo naše dete u situaciju, tako da moramo prihvatiti pravila prijateljice. Nije naše mesto da dovodimo u pitanje ili testiramo ove granice.
Javna igrališta
Javno igralište nije drugačije. Postoje određena pravila interakcije i igre koja su evoluirala za lokalnu decu, i mi treba da pomognemo našem detetu – kao gostu – da ih razume i poštuje. Sposobnost prilagođavanja „lokalnim običajima“ je osnovni element društvene inteligencije koji će služiti našoj deci tokom detinjstva i dalje.
Osnovna svest i obzirnost
Od dece se ne može očekivati da budu svesna potreba drugih. Stoga roditelj treba da spreči da se dete penje preko reda na tobogan na igralištu ili da ostane na dnu duže ili na drugi način blokira opremu kada druga deca čekaju da ga koriste.
Mala deca imaju tendenciju da se fokusiraju na svoje vreme i prostor, tako da je i ovde najbolje zauzeti poziciju „drugara čuvara“ i bez kritikovanja im ukazati da treba da budu obzirnija.
„Ovaj dečak sada želi da koristi tobogan. Možeš li sam da se pomeriš? Evo, pomoći ću ti da mu se skloniš s puta, tako da ne naleti na tebe kada sklizne dole.“
Šta je sa restoranima i prodavnicama?
Možda deluje strogo, ali iz bezbednosnih razloga, ali i sa aspekta učtivosti, roditelj ima zadatak da spreči dete da na javnim mestima uznemirava druge svojom bukom, trčanjem okolo, skidanjem predmeta sa polica i slično.
Zapravo, mi dugujemo našoj deci da zaštitimo njihovo dostojanstvo u ovim situacijama. Ako ne uspeju da se na ovim mestima ponašaju kako treba, vreme je da ih odvedete kući i preispitate prikladnost (ili barem vreme) da ih ponovo dovedete.
Ne očekujte da će reči biti dovoljne
Deca su često u stanju da prate naše verbalne zahteve i uputstva. No ipak im može dobro doći naša nežna fizička pomoć. Društvene situacije imaju tendenciju da budu veoma stimulativne i ometajuće, pa čak i deci koja dobro poznaju pravila može trebati naša pomoć da ih poštuju.
Kako da se pripremimo?
Ako pripremimo naše dete unapred za situacije i iskustva pomoći ćemo mu da se oseća uključeno. Ovim se dete osnažuje, gradi samopouzdanje i osećaj sigurnosti. Uz to se ublažava strah, pomaže im da prihvate, pa čak i da se raduju novim, izazovnim, neprijatnim ili naizgled neprijatnim situacijama.
Objašnjavanje „kućnog reda” za određeni prostor bio bi ključni aspekt ove pripreme. Umesto da izričete pravila i „zakon“, najbolje je da to uradite u svi-smo-u-ovome-zajedno stilu.
„Baka je osetljiva na glasne zvukove, pa ako želite da vičete kada smo kod nje, recite mi i možemo da izađemo napolje.
Poverenje – moć da pustimo dete
Jednom kada postavimo svoja osnovna ograničenja, verujem da treba dozvoliti deci da urade ostalo. Naša rešenja i uputstva potpuno potcenjuju našu decu. Video sam decu kako rešavaju „nezgodne“ situacije na bezbroj načina ili, isto tako lako, odlučuju samo nastave dalje, što je i te kako fleksibilno i moćno.
Naše intervencije mogu nesvesno naučiti decu da im trebamo da izbrišemo njihovo razočarenje i da im pokažemo šta dalje da rade. Međutim, oni uče mnogo više i grade samopouzdanje kada priznamo njihova osećanja dok se odupiremo iskušenju da popravimo stvari. I pored obezbeđivanja njihovog uspeha postavljanjem odgovarajućih ograničenja, ono što našoj deci najviše treba od nas je naše osnovno poverenje u njihov proces društvenog učenja. Zdravo samopouzdanje i socijalna inteligencija uvek će ići ruku pod ruku.
