Веома је фрустрирајуће када вас дете не слуша и игнорише ваше захтеве, међутим, да ли сте икада помислили да ту није проблем у детету већ у вама и вашем начину опхођења?
Није лако бити родитељ и учитељ јер немају сви у себи усађен код потребног понашања према детету. Многи родитељи су ненаучени, са искуством које стичу учећи на сопственим поступцима и грешкама, очекују од детета да нешто схвати и послуша, али им притом врло често упутства дају на погрешан начин.
Без обзира да ли се ради о напола послушаном упутству, наредби, молби, или се уопште не потруде да послушају родитеља – такве су ситуације често фрустрирајуће. Зато неки родитељи дижу руке и све обаве сами, неки почну да вичу, понављају, љуте се на дете покушавајући их пошто-пото натерају да послушају.
Међутим, како кажу дечји психолози, можда главни проблем не лежи у дечјем игнорисању већ потпуно погрешним упутствима које родитељи дају деци.
Ако вас ваша деца не послушају одмах, пробајте да размислите о начину на који сте им се обратили и тражили нешто од њих. Можда у том грму лежи зец?
1. Можда им дајете превише упутстава/опомена/захтева?
Можда је ваше дете мало оптерећено с превише – немој ово, уради ово. Без обзира да ли је реч о обичној наредби -„покупи своје чарапе“ или опомени „немој лупати кашиком док једеш“…, а ваше дете не слуша, можда је проблем у томе што су само током једног дана пречесто на мети ваших опомена.
У таквим ситуацијама деца често умеју да пречују шта им говорите. Можда ви јесте гласни и јасни, али њима се звук вашег гласа често зна претворити у неки позадински звук који чују, али не региструју. Зато што пречесто слушају управо то – опомињање, савете шта смеју, шта не смеју…
2. Можда им дајете нејасна упутства?
Родитељи морају бити ауторитети па зато и њихова упутства морају звучати ауторитативана. Јер ако ћете дете замолити – „молим те опери зубе“ или „хајде буди добар па поспреми своје играчке“, то звучи лепо, али у дечјој главици ће недостајати она доза јасне наредбе сада/одмах/нема преговарања око тога.
Ауторатативан став врло је важан. То не значи тренирање строгоће, већ само јасну наредбу с каквим се ми велики сусрећемо готово свакодневно (посао), и такав став морамо знати да применимо на својој деци. Јер ауторитети су важни. Они нису баба роге.
3. Ако често понављате, дете ће се лако навићи на то
Ако вас први пут нису послушали, па други пут понављате наредбу, а они вас и даље вешто игноришу – можда главни проблем лежи у томе што они већ одавно знају да ћете ви своју наредбу опет поновити. Зашто би онда морали одмах да послушају? Поготово ако им стално говорите „рекла сам ти већ осам пута, нећу више понављати…“
Уместо тога прибегните једној опомени и једној „ако то не урадиш следи…“ Ту промену нећете моћи направити у једном дану, али након неколико ситуација схватиће поенту и почети да слушају из прве.
4. Не слушају јер не осете последице
Узалудне претње које не остварујете, нити их планирате остварити јер вам је жао детета ситуација је коју ће свако дете окренути у своју корист. Ако нема последица, зашто би радили оно што им се не ради? Зато, промените правила понашања, уведите последице и будите доследни. Дете ће вас због тога више ценити и свакако убудуће боље слушати.
5. Наградите их
Не, не морате детету након сваког спремања играчака или прања зуба да понудите мито у облику нове играчке, али деца имају потребу да буду награђена. Не материјално, већ од срца с великим хвала.
„Молим, изволи, хвала“ нису само темељи финих манира, они су и темељ доброг васпитања те самим тим задовољних родитеља и задовољне деце. Велик осмех, додир по образу и јасно „хвала“ сваком ће детету бити довољна похвала за нешто што су урадили. Деца, као и људи, воле да буду похваљена, свима нам то чини мало, али важно задовољство, па ако будете редовно пружали и такве мале, а опет велике похвале, ваше дете ће се сигурно чешће потрудити да вас заиста одмах послуша.
Аутор: 021