Sin moje prijateljice, Aleksandar, ima 13 godina. Dok je bio u osnovnoj školi, Aleks, koji sada ima 13 godina, bio je otvorena knjiga. “Ako bi se desilo nešto dobro, mi bismo za to znali; ako bi se nešto loše desilo, i to bismo čuli.” često je umela da kaže. Ali, u sedmom razredu, ušao je u „fazu“.
“Kad bih pitala, ‘Kako je bilo u školi?’ odgovor bi bio ‘Eh…’ ” Od onog pričljivog dečaka postao je introvertan tinejdžer. „Odjednom smo prestali da budemo deo njegovih svakodnevnih problema i događaja to nam je teško palo.”
Tinejdžerima je potrebna roditeljska podrška isto kao mlađim osnovcima, ako ne i više, ali u periodu ulaska u adolescensko doba, strategije komunikacije koje su roditelji do tad primenjivali mogu lako prestati da daju rezulatate.
Evo nekoliko načina koji možete ostati povezani sa svojim tinejdžerom dok traje ta faza ćutljivosti i odbijanja.
Naučite da razumete razvojnu fazu
Vaš tinejdžer polako prestaje da bude dete i jedna od manifestacija ove promene je i to da želi da bude samostalniji i da manje informacija deli s roditeljima jer je za njih to „detinjasto“. Dete koje se češće nego ranije povlači u svoju sobu je u normalnoj razvojnoj fazi i roditelj zbog toga ne bi trebalo da se oseća i uvređeno ni odbačeno.
Osim toga, velikom broju dece je posle škole potrebno vreme da se „povrate“. Nije stvar u tome da ne žele da razgovaraju s roditeljima, već ne žele da razgovaraju uopšte. Jedna od najčešćih grešaka koje roditelji prave je ta da, čim dete dođe iz škole, ka njemu poleti bujica pitanja. Roditelj je u tom trenutku zainteresovan i želi da priča, dete želi da se odmori. A kasnije za večerom, kad je dete raspoloženo za razgovor, roditelj je obično zaokupljen nečim drugim…
Male stvari shvatajte ozbiljno
Za tinejdžere, čak i mali incidenti mogu biti veoma stresni. Na primer, kad se lepo vaspitano i dobro dete nađe u grupi tinejdžera koji krenu da ismevaju nekog, teško je pravilno reagovati. To dobro dete, ako se suprotstavi grupi, rizikuje da i samo postane predmet ismevanja.
Ako vaše dete iz škole dođe pod stresom i nesrećno zbog neke ovakve situacije poslednje što treba da uradite je da mu govorite kako su to smešne stvari, kako nije za brigu, kako je bez veze da se zbog toga nervira. A šta treba da uradite? Da se prisetite svojih tinejdžerskih dana i toga kako ste se osećali u sličnim situacijama, da pažljivo saslušate i niti jednom detetu ne kažete da ne treba da se nervira. Ispričajte svoju priču, pa kad shvati da su to problemi sa kojima se i mama nekad susretala, a opet je ispala tako super, sigurno će i vašem detetu biti lakše…
Pronađite neutralnu zonu
Jedan od mitova koji se vezuje za tinejdžere je da oni vole dramu. Oni je zapravo mrze. I definitivno ne žele da se suoče sa roditeljima uz dramu. Pre nego što uđete u razgovor sa svojim tinejdžerom razmislite dobro da li ste u tom trenutku spremni za neutralan ili podržavajući ton ili ste se naoštrili da kritikujete.
Adolescenti su strašno osetljivi kad osete, makar samo malo u tonu svojih roditelja bilo koji znak neodobravanja. Tako da, ako prilagodite ton, mimiku i gestove, posvetite im pažnju i ne pođete uvek od toga da vi sve znate bolje od deteta, imate mnogo veće šanse za jedan konstruktivan razgovor. I da ne zaboravimo – jedna od fraza koja će vam sigurno zatvoriti sva vrata komunikacije sa detetom je i „Jesam ti lepo rekla?!“
Jasno dajte do znanja da je vaša ljubav BEZUSLOVNA
Mnogi tinejdžeri prolaze kroz fazu kada veruju da nisu dovoljno dobri, uspešni, pametni, lepi. Kada sebe vide u nekom potpuno novom svetlu. To ima jako loš uticaj na njihovo samopouzdanje i osećaj da su bezuslovno voljeni od strane roditelja u tim momentima može biti linija koja će ih sprečiti da odu nekim pogrešnim putem.
I kad vam se dete požali ili poželi da razgovara o nekoj temi, molim vas, nemojte nikad reći „Ti si još previše mlad da bi to znao.“
Ako je dete skupilo hrabrost da vam se obrati sa nekim problemom, to znači da očekuje da mu kažete: „Mi smo tu za tebe, bez obzira na sve.“
Nemojte im zatvarati vrata da zatraže pomoć
Tinejdžeri su veoma često i sami sebi enigma. Možda neće umeti ni da prepoznaju da su depresivni ili da im treba pomoć. Zato imamo jedan savet za vas – Nikad ih ne pitajte „Je l’ sve ok?“ Jer će uvek reći da jeste, a to je najveća tinejdžerska laž. I posle toga će im biti teže da vam se obrate za pomoć. Bolje je da kažete: „Nešto si mi danas neraspoložen. Dođi da malo pričamo.“
Eksperimentišite sa različitim načinima komunikacije
Razgovor nije jedini način da se s nekim povežete. Pronađite zajednička interesovanja. Fudbalska utakmica, odlazak u pozorište, slušanje muzike mogu biti odlična polazna tačka za dobar razgovor.
Zamislite da dete jako želi da ode na neki koncert koji vama ne zvuči zanimljivo. Ako pokušate i odete zajedno, to će vam otvoriti mnoga vrata kada je u pitanju razgovor o drugim, važnijim temama.
Na svađu i neprestano kukanje gledajte kao na šansu za povezivanje
Sigurno ste već primetili da tinejdžeri mnogo kukaju i da se stalno žale i da im ništa ne odgovara. Ali, to je njihov način komunikacije. Tako nam oni pričaju o svom danu. Umesto da ih kritikujete što se večito nešto žale, dozvolite da im taj komad razgovora bude izduvni ventil i slobodno pitajte: „Da li želiš moj savet ili samo želiš da mi ispričaš?“
Dete koje se žali zapravo samo izbacuje iz sebe „psihološko smeće“ tog dana i onda mu je lakše da u sledeći dan uđe rasterećen.
Slično tome, kad se dete s vama raspravlja, to samo znači da vas poštuje i da mu je bitno šta mislite.
Dakle, moguće je povezati se i ostvariti komunikaciju i sa najzatvorenijim tinejdžerima, sve dok pored svojih, poštujete i njihova pravila.
Priredila: A. C.
Izvor: Zelena učionica / Washington post