Albert Ajnštajn poznat je po velikim naučnim dostignućima, ali se u svetu stručnjaka koji se bave govorno-jezičkim razvojem pominje iz jednog drugog razloga. Taj razlog ogleda se u jednom od najupečatljivih detalja iz njegove biografije, a to je da nije uopšte govorio do svoje treće godine, a da je kasnije, kada je progovorio, veoma oskudno pričao do svoje devete godine. Danas, kada bi jedno takvo dete ušlo u naš Centar, bez obzira da li postoji šansa da jednog dana dostigne slavu Ajnštajna, mi ne bismo dopustili da se taj problem „spontano“ reši. Mi bismo se potrudili da kod deteta razvijemo govor.
Sa moći govora se rađamo, ali logopedi su tu da onda kada ta moć nema efektivnu snagu, nauče dete kako da je upotrebljava.
Kao što lekari imaju norme prema kojima dijagnostikuju stepen razvoja deteta, tako i logopedi imaju posebno razvijenu osetljivost i znanje da prepoznaju kada se radi o poremećaju u govorno-jezičkom razvoju. Uloga logopeda međutim, nije samo da dijagnostikuje i leči patologiju, nego i da edukuje roditelje kako da spreče javljanje iste. Kada govorimo o prevenciji, najčešće u prvom redu govorimo o govorno-jezičkoj stimulaciji.
Da biste znali kakva je aktivnost prilagođena kom uzrastu deteta, važno je da barem otprilike poznajete norme govorno-jezičkog razvoja, odnosno, ono što se očekuje da dete može u određenim razvojnim periodima. Mi ćemo to pokušati da Vam predstavimo.
Počećemo sa pričom o periodu oko šest meseci kada se vokalima (A, E, I, O, U) polako pridružuju konsonanti. Tada po prvi put od deteta dobijamo nešto što naliči prvim pokušajima da se reči produkuju (ma, ta, ba, pa…). Ta faza razvoja naziva se faza „brbljanja“. Pre šestog meseca, važno je da podstičemo dete da produkuje te prve vokale (podržite svako „aaaaa“, „eeee“…) i trudite se da verbalizujete ono što radite sa detetom (na primer, gledate TV i vidite reklamu za „Moju Kravicu“- „Vidi krava! Kako kaže krava? Muuuuu, muuuu“). Pre šestog meseca, moći ćete da primetite kako beba modulira glas kao da peva („eeeaaaaaaa“, „aeeee“) dok se igra na primer. Takve modulacije su korak ka razvoju tih prvih slogova. Detetu te prve slogove treba uzvraćati („ma-ma“, „pa-pa“). Vokalizacija deteta može da se stimuliše tako što roditelj imenuje neku aktivnost (npr. kobajagi ga uplaše “bu – bu“, kada ga uspavljuju “ni – na , nu – na“, kada ga hrane “am – am“, kada bacaju loptu “op – op“ i sl.). Stimulacija onomatopeje je od velike značajnosti za razvoj govora (npr. maca kaže “mau – mau“, krava kaže “mu – mu“, kuca kaže “av – av“ itd.).
Od šestog do devetog meseca beba je spremna za aktivno učenje tako što gleda ono što dodiruje, traži ono što čuje i započinje gestovnu komunikaciju. U ovom periodu majka uvodi dete u svet zvuka, uči ga da imitira i da posmatra svoje lice u ogledalu. U devetom mesecu dolazi do udvajanja slogova, a brbljanje postaje intenzivniji i podseća na pravi govor. Taj period između devetog i dvanasetog meseca je period kada dete najčešće izgovara svoje prve reči. Tada je važno biti osetljiv na to kuda dete usmerava pažnju i koristiti detetovu radoznalost da bi naučilo kako da nešto imenuje („Aha, to je auto!“) Uz to, na roditeljima je i težak posao učenja deteta da poštuje zabrane i da izvršava jednostavne naloge (npr. “Uzmi flašicu“). Ako dete nije progovorilo oko prve godine ili se razvoj govora odvija usporeno, od značaja je da njegova okolina (prvenstveno roditelji) koriste jasno artikulisan govor. Neophodno je sve aktivnosti, vezane za dete, propratititi govorom jer je detetu potrebna stalna govorna stimulacija.
Od dvanaestog do osamnaestog meseca dete prepoznaje izvore zvuka iz okoline, imitira ono što odrasli kažu. Razumevanje se podstiče uspostavljanjem veze između reči i predmeta iz detetove okoline. Potrebno je od deteta zahtevati da objasni rečima šta želi, a ne da svoje želje izražava mimikom i gestovima. Ako dete ne može da objasni rečima svoje želje, onda podsticati da barem imenuje traženi predmet jer se tako bogati rečnik. Ne treba ispravljati detetov govor već ponoviti njegov iskaz, ali pravilno. (Dakle- dete kaže „jopta“. Ne odgovarate sa „Ne kaže se jopta nego lopta“, već „Daj mi Loptu!“). Detetu se treba obraćati kratkim rečenicama od dve – tri reči. Govor treba da bude jasan i glasan. Takođe, govor treba da bude direktno usmeren na dete. Neophodno je da se dete gleda pravo u oči dok mu se obraća ili nešto traži od njega, kao i kada se imenuju predmeti, pojave i radnje. Pošto dete obraća pažnju na zvukove iz okoline, potrebno je svaki zvuk propratiti verbalnom stimulacijom (npr. “Telefon zvoni: zvr – zvr. Sat kuca: tika – taka. Auto svira: bi – bi“). Roditelji mogu zajedno sa detetom osluškivati zvukove i otkrivati odakle dolaze ti zvukovi. Prvo roditelj imitira, a zatim stimuliše i dete da to radi. Dete treba ohrabrivati da samostalno obavi radnju sve dok ne dobije želju da sam imitira neki zvuk. Obavezno dete treba nagraditi i pohvaliti (npr. “bravo“, poljubiti ga i sl.).
U periodu od osamnaestog meseca do druge godine dete razume okolinu, postavlja pitanja, učestvuje u gledanju slikovnica, pričanju kratkih priča i pesmica. Verbalna stimulacija treba da bude obimna, potrebno je da se detetu približi njegovo iskustvo kroz slike i predmete koje razume. Jednostavne naloge treba propratiti verbalizacijom (npr. “Daj…“, “Evo…“, “Uzmi…“, “Baci…“, “Dođi.“, “Sedi.“ itd.). Svaku aktivnost koju roditelj obavlja sa detetom treba pratiti govorom (spava, jede, sedi, baca, peva itd.). Potrudite sa da imenujete osobe koje su u detetov okolini (mama, tata, baba, deda, seka itd.).
U periodu od druge do treće godine, dete sve više priča i razume. Sa detetom treba više razgovarati i stimulisati glasove koje delimično izgovara, a potom i one koje ne artikuliše. Potrebno je razgovarati sa detetom, čitati mu priče, gledati slikovnice. Detetu treba postavljati pitanja jer ne sme da bude pasivan slušalac i tako mu se pruža prilika da samo govori. Roditelji stimulišu dete da definiše neki pojam kroz igru. Dete može da se uključi u aktivnosti koje roditelji obavljaju (kuvanje ručka, sređivanje stana, pranje sudova) uz verbalizaciju onoga što zajedno obavljaju koristeći reči koje dete razume. Tako se dete upoznaje sa prostoom koji ga okružuje.
Koliko god to bilo “slatko“ ne treba tolerisati zamenu glasova u rečima (npr. “pavam“, “jopta“, “jutka“ i sl.), već ga treba ispraviti i nikako ponavljati reč koju je dete reklo i dati mu primer kako se pravilno izgovara. Deca uče govor postepeno, pa su greške na početku očekivane.
Dobra stimulacija podrazumeva uključenost roditelja, odlučnost i energičnost. Zadaci koje treba roditelji da obave stimulišući dete da govori mogu da budu naporni i teški, ali napredak koji naprave, posle određenog vremena , zajedno sa svojim detetom učiniće da taj osećaj nestane.
Izvor: logoped-drcabarkapa.com