Алберт Ајнштајн познат је по великим научним достигнућима, али се у свету стручњака који се баве говорно-језичким развојем помиње из једног другог разлога. Тај разлог огледа се у једном од најупечатљивих детаља из његове биографије, а то је да није уопште говорио до своје треће године, а да је касније, када је проговорио, веома оскудно причао до своје девете године. Данас, када би једно такво дете ушло у наш Центар, без обзира да ли постоји шанса да једног дана достигне славу Ајнштајна, ми не бисмо допустили да се тај проблем „спонтано“ реши. Ми бисмо се потрудили да код детета развијемо говор.
Са моћи говора се рађамо, али логопеди су ту да онда када та моћ нема ефективну снагу, науче дете како да је употребљава.
Као што лекари имају норме према којима дијагностикују степен развоја детета, тако и логопеди имају посебно развијену осетљивост и знање да препознају када се ради о поремећају у говорно-језичком развоју. Улога логопеда међутим, није само да дијагностикује и лечи патологију, него и да едукује родитеље како да спрече јављање исте. Када говоримо о превенцији, најчешће у првом реду говоримо о говорно-језичкој стимулацији.
Да бисте знали каква је активност прилагођена ком узрасту детета, важно је да барем отприлике познајете норме говорно-језичког развоја, односно, оно што се очекује да дете може у одређеним развојним периодима. Ми ћемо то покушати да Вам представимо.
Почећемо са причом о периоду око шест месеци када се вокалима (А, Е, И, О, У) полако придружују консонанти. Тада по први пут од детета добијамо нешто што наличи првим покушајима да се речи продукују (ма, та, ба, па…). Та фаза развоја назива се фаза „брбљања“. Пре шестог месеца, важно је да подстичемо дете да продукује те прве вокале (подржите свако „ааааа“, „ееее“…) и трудите се да вербализујете оно што радите са дететом (на пример, гледате ТВ и видите рекламу за „Моју Кравицу“- „Види крава! Како каже крава? Мууууу, муууу“). Пре шестог месеца, моћи ћете да приметите како беба модулира глас као да пева („еееааааааа“, „аееее“) док се игра на пример. Такве модулације су корак ка развоју тих првих слогова. Детету те прве слогове треба узвраћати („ма-ма“, „па-па“). Вокализација детета може да се стимулише тако што родитељ именује неку активност (нпр. кобајаги га уплаше “бу – бу“, када га успављују “ни – на , ну – на“, када га хране “ам – ам“, када бацају лопту “оп – оп“ и сл.). Стимулација ономатопеје је од велике значајности за развој говора (нпр. маца каже “мау – мау“, крава каже “му – му“, куца каже “ав – ав“ итд.).
Од шестог до деветог месеца беба је спремна за активно учење тако што гледа оно што додирује, тражи оно што чује и започиње гестовну комуникацију. У овом периоду мајка уводи дете у свет звука, учи га да имитира и да посматра своје лице у огледалу. У деветом месецу долази до удвајања слогова, а брбљање постаје интензивнији и подсећа на прави говор. Тај период између деветог и дванасетог месеца је период када дете најчешће изговара своје прве речи. Тада је важно бити осетљив на то куда дете усмерава пажњу и користити дететову радозналост да би научило како да нешто именује („Аха, то је ауто!“) Уз то, на родитељима је и тежак посао учења детета да поштује забране и да извршава једноставне налоге (нпр. “Узми флашицу“). Ако дете није проговорило око прве године или се развој говора одвија успорено, од значаја је да његова околина (првенствено родитељи) користе јасно артикулисан говор. Неопходно је све активности, везане за дете, пропратитити говором јер је детету потребна стална говорна стимулација.
Од дванаестог до осамнаестог месеца дете препознаје изворе звука из околине, имитира оно што одрасли кажу. Разумевање се подстиче успостављањем везе између речи и предмета из дететове околине. Потребно је од детета захтевати да објасни речима шта жели, а не да своје жеље изражава мимиком и гестовима. Ако дете не може да објасни речима своје жеље, онда подстицати да барем именује тражени предмет јер се тако богати речник. Не треба исправљати дететов говор већ поновити његов исказ, али правилно. (Дакле- дете каже „јопта“. Не одговарате са „Не каже се јопта него лопта“, већ „Дај ми Лопту!“). Детету се треба обраћати кратким реченицама од две – три речи. Говор треба да буде јасан и гласан. Такође, говор треба да буде директно усмерен на дете. Неопходно је да се дете гледа право у очи док му се обраћа или нешто тражи од њега, као и када се именују предмети, појаве и радње. Пошто дете обраћа пажњу на звукове из околине, потребно је сваки звук пропратити вербалном стимулацијом (нпр. “Телефон звони: звр – звр. Сат куца: тика – така. Ауто свира: би – би“). Родитељи могу заједно са дететом ослушкивати звукове и откривати одакле долазе ти звукови. Прво родитељ имитира, а затим стимулише и дете да то ради. Дете треба охрабривати да самостално обави радњу све док не добије жељу да сам имитира неки звук. Обавезно дете треба наградити и похвалити (нпр. “браво“, пољубити га и сл.).
У периоду од осамнаестог месеца до друге године дете разуме околину, поставља питања, учествује у гледању сликовница, причању кратких прича и песмица. Вербална стимулација треба да буде обимна, потребно је да се детету приближи његово искуство кроз слике и предмете које разуме. Једноставне налоге треба пропратити вербализацијом (нпр. “Дај…“, “Ево…“, “Узми…“, “Баци…“, “Дођи.“, “Седи.“ итд.). Сваку активност коју родитељ обавља са дететом треба пратити говором (спава, једе, седи, баца, пева итд.). Потрудите са да именујете особе које су у дететов околини (мама, тата, баба, деда, сека итд.).
У периоду од друге до треће године, дете све више прича и разуме. Са дететом треба више разговарати и стимулисати гласове које делимично изговара, а потом и оне које не артикулише. Потребно је разговарати са дететом, читати му приче, гледати сликовнице. Детету треба постављати питања јер не сме да буде пасиван слушалац и тако му се пружа прилика да само говори. Родитељи стимулишу дете да дефинише неки појам кроз игру. Дете може да се укључи у активности које родитељи обављају (кување ручка, сређивање стана, прање судова) уз вербализацију онога што заједно обављају користећи речи које дете разуме. Тако се дете упознаје са простоом који га окружује.
Колико год то било “слатко“ не треба толерисати замену гласова у речима (нпр. “павам“, “јопта“, “јутка“ и сл.), већ га треба исправити и никако понављати реч коју је дете рекло и дати му пример како се правилно изговара. Деца уче говор постепено, па су грешке на почетку очекиване.
Добра стимулација подразумева укљученост родитеља, одлучност и енергичност. Задаци које треба родитељи да обаве стимулишући дете да говори могу да буду напорни и тешки, али напредак који направе, после одређеног времена , заједно са својим дететом учиниће да тај осећај нестане.
Извор: logoped-drcabarkapa.com