Драга децо, драги ђаци,
Предлажем вам један изазов! Будите сами себи наставник!
Како да из ове сасвим незавидне и ненормалне ситуације изађемo бољи, зрелији, спремнији за нови почетак и нормалан живот?
Пази, драги учениче, ма колико се сад сви трудили да ти на најбољи начин ,,принесу’’ сва знања на све могуће модерне начине, схвати да си сада ти главни и одговорни у свему томе. Ти си сада и одељенски старешина, и наставник свог омиљеног предмета, па и наставник оних предмета које не волиш… Ти си и сопствени тренер… А мораћеш да будеш и теткица која те тера да пустиш воду и опереш детаљно руке.
Слушај, најбољи учениче, (мораћеш и то да будеш), сад од тебе све зависи! Спреми се да од сада одмах постанеш одличан наставник самом себи! Менаџер знања, директор учења (ако ти боље звучи)!
Први и основни корак: устајеш у одређено време. Нека то буде ујутру, молим те! Важно је због имунитета, а и због учења. Обавезно лична хигијена! Немој случајно да дозволиш да ти ђак (ти, капираш?) буде у пиџами, крмељив и никакав.
Намешташ кревет, проветраваш собу, прљаве ствари у купатило, а не по поду и кревету! Учионица је спремна, доручкуј, па настава може да почне!
Ево једне згодне идеје за твоју личну наставу: почни да водиш дневник. (Па стварно, каква би то била настава без дневника!) Узми једну свеску која ће ти бити Дневник. Можеш да јој даш име, типа, ,,Учење у доба короне“ или ,,Оно кад си сам свој наставник“ или, једноставно, ,,Мој дневник“. То ће бити свеска у којој ћеш свакога дана (али баш свакога!) писати све што ти пада на памет: од онога како се осећаш, преко својих планова за живот и учење, до добрих фора, вицева и анегдота које чујеш.
Писање дневника је много моћна ствар! Писали су их сви велики људи: од научника, до песника, од заљубљених девојчица и дечака, до капетана прекоокеанских бродова и војсковођа. Кад пишеш дневник, догађа се нешто много важно: суочаваш се са самим собом, сређујеш своје мисли, разврставаш проблеме, одвајаш битно од небитног, престајеш да се бојиш, или схваташ да треба да будеш опрезан. Упознајеш, стварно упознајеш, самог себе, а то је највећа мудрост! (Значи ли ти што је баш нешто тако рекао мудри атињанин Сократ? Не, нема везе…)
А значи ли ти нешто она храбра и драга девојчица на коју мора да си већ помислио? Она месецима, годинама није смела никуда ван свог ,,скровишта“, једног тавана у Амстердаму који је би био права затворска ћелија да Ана није писала свој дневник. Човек схвата вредност нечега тек онда када то изгуби.
Директоре сопствене школе, не заборави на родитеље! Они су важни у образовању скоро колико ученици и наставници. Они ти могу помоћи, али можда сада нису у стању. Иду на посао, или су несрећни јер немају посао, брину се за основне животне потребе, за своју децу и за своје старе родитеље… Учениче – наставниче, заштити их мало, биће им много лакше ако виде да се ти сам бринеш о себи и да си организовао своје учење.
Хајде за почетак да ни од кога не очекујеш ништа. Док крену образовне емисије на РТС-у (верујем да ће бити ок, можда не кул, али сигурно ок), дигиталне платформе… ти си већ отворио/ла своју образовну установу у којој одлично схваташ шта твом ђаку одговара, како и шта воли да учи, када му прија да учи.
Поздрав,
Nula dies sine linea (ни један дан без црте, написане речи, или било чега урађеног)! Занимљива реченица да постане мото једног Дневника.
Или она парадоксална реченица, а такве су увек занимљиве, коју сам јуче чула од једног лекара: ,,Збијмо редове, размакнимо се!“