Osnivač teorije povezanosti je engleski psihijatar i psihoanalitičar Džon Boulbi. On smatra da su problemi u ponašanju dece, njihovoj adaptaciji u društvu i agresiji adolescenata ukorenjeni u nekim poremećajima u detetovom odnosu prema roditeljima u najranijim godinama detinjstva.
Naučnik je 1936. godine pratio neke poremećaje kod dece odgajane u sirotištima. Otkriva da deca koja odrastaju u sirotištima često imaju različite emocionalne probleme, uključujući nemogućnost uspostavljanja bliskih i trajnih odnosa sa drugima. Prema Boulbiju, takva deca nisu u stanju da vole jer nisu u stanju trajno da se vežu za majku u vrlo ranoj fazi svog života.
Džon Boulbi je video slične simptome kod dece koja već neko vreme žive u normalnim porodicama, ali su dugo vremena odvojena od roditelja. Otkriva da su ta deca zauvek uskraćena za bliske odnose sa bilo kim. On tvrdi da razvoj deteta nije moguće razumeti bez pažljivog praćenja odnosa majke i deteta.
Kako se formira ova veza i zašto je toliko važna, a ako je nema, zašto su posledice tako teške, pa čak i nepopravljive?
Formiranje naklonosti
Jedan od osnovnih koncepata teorije je „objekt vezanosti“, tj. osoba prema kojoj se stvara naklonost. Za većinu ljudi je ta osoba majka. Međutim, vezivanje za biološku majku nije najvažnije, jer u slučajevima kada biološka majka dugo nije u životu jednog deteta, ono obično može uspostaviti jaku vezu s drugom osobom koja će je zameniti. U zrelom životu predmet vezanosti može biti partner, mentor, vođa itd.
Početna vezanost počinje od prvog dana detetovog života i formira se tokom prve godine života.
Veoma je važno da svaka majka pravilno prepozna potrebe svog deteta – kada želi da jede, kada želi pažnju, kad želi da se igra ili slično, tj. majka mora biti spremna da udovolji svim specifičnim potrebama svog deteta. Na taj način, znajući detetove potrebe, pomaže u oblikovanju detetovog razmišljanja i razvoja.
Dveomesečno dete pokazuje društvenu reakciju osmehom kada vidi poznato lice. Osmeh mu postaje svrsishodan i društven kada počne da traži kontakt očima. Džon Boulbi je uveren da je ova bebina reakcija odgovor na reakcije odraslih, koji uvek pokazuju osećanja, instinktivno teže da uzmu bebu u naručje, produže kontakt sa njim, smire je ako plače, itd. Odrasli se provociraju plačem, sisanjem, pljeskom, povlačenjem ruku. Ovo formira vrlo snažnu privrženost i želju za prisnošću, posebno sa majkom.
Svakom detetu su potrebni ljudi sa kojima je u stanju da uspostavi snažnu psihičku povezanost da bi se normalno razvijalo. Ova povezanost nema nikakve veze sa običnom „brigom o deci“ koja kao što je hrana, odeća i prihvatilište. Naravno, sve je to takođe vrlo važno za pravilan razvoj deteta, ali uopšte nije dovoljno za uspešan društveni i emocionalni razvoj i ne pomaže da dete nauči da efikasno reguliše svoja osećanja. Ovakvi odnosi su ostvarivi samo u porodici i, nažalost, nisu mogući za decu koja su odrasla u institucijama.
Deca razvijaju snažnu vezanost kada prime pravu toplinu, zagrljaje i naklonost. Za njih je jako važno da dobiju pažnju ljudi koji se brinu o njima, a nimalo im nisu bitni pokloni i materijalne stvari. Majka je ta koja može pomoći detetu da se izbori sa znakovima agresije i depresije. Ona je ta koja svoju decu može naučiti istinskoj ljubavi.
Svakoj osobi, posebno detetu, potreban je dokaz da ga neko voli, da postoji neko s kim će deliti svoju tugu, anksioznost i radost. Neko s kim može da razgovara o bilo čemu i u bilo kom trenutku, a za to će postaviti temelje u ljubavi koje dete dobija, što će postati osnova za pravilan fizički i mentalni razvoj deteta.