Хиљаде запослених у основним и средњим школама и домовима ученика суочава се са истим проблемом: иако им по Закону о раду припада јубиларна награда или отпремнина у одређеном износу, добијају само половину – зато што нису чланови неког од репрезентативних синдиката потписника колективног уговора. Ево шта стоји иза тога и које две опције запослени данас реално користе да дођу до пуног износа.
Откуд спорна одредба
Основни Посебан колективни уговор (ПКУ) за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика постоји још од 2015. године и од тада је више пута мењан. Последње, најспорније измене и допуне потписала је 30. јануара 2025. тадашња министарка просвете Славица Ђукић Дејановић, у том тренутку са представницима три репрезентативна синдиката — Синдиката образовања Србије, Уједињених гранских синдиката просветних радника „Независност“ и Уније синдиката просветних радника Србије. Недељу дана касније, 4. фебруара 2025, документу се придружио и четврти репрезентативни синдикат, Синдикат радника у просвети Србије, тако да су га на крају потписала сва четири тада репрезентативна синдиката у овој области.
У члану 31. ПКУ прописано је да пун износ јубиларне награде припада члановима та четири синдиката потписника, док запослени који нису њихови чланови — што укључује и чланове других, нерепрезентативних синдиката попут Независног синдиката просветних радника Србије (НСПРС) — добијају само 50 одсто тог износа. Исти принцип примењен је и на отпремнину приликом одласка у пензију: чланови четири потписника добијају три просечне зараде, док остали добијају две. Реч је, дакле, о праву које по одредбама ПКУ зависи од синдикалне припадности, а не искључиво од година радног стажа које је запослени остварио код послодавца.
Шта каже Повереник
Поводом притужби запослених, школа и удружења, Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да спорне одредбе запослене који нису чланови репрезентативних синдиката стављају у неоправдано неповољнији положај, без објективног и разумног оправдања за такво разликовање. Повереник је предложио Уставном суду да хитно преиспита и стави ван снаге ове одредбе, оцењујући да нарушавају једнакост запослених пред законом. Слично је поступио и Заштитник грађана, који је против Министарства просвете покренуо испитни поступак. Пред Уставним судом је формиран предмет по више иницијатива, али поступак још траје, без прописаног рока за одлуку.
Прва пресуда иде у корист запослене
Док се чека на одлуку Уставног суда, у јавности су за сада потврђена два правоснажна судска исхода по овом питању, и оба иду у корист запослених.
Прва је пресуда Вишег суда у Београду из фебруара 2026, донета по тужби Снежане Обрадовић, чланице Независног синдиката просветних радника Србије (дакле синдиката који није потписник ПКУ). Суд је наложио Економској школи „Нада Димић“ из Земуна да јој исплати пун износ јубиларне награде, затезну камату и трошкове поступка, уз образложење да је исплата различитих износа на основу синдикалног чланства супротна Уставу, Закону о раду, Закону о забрани дискриминације и Европској конвенцији о људским правима.
Друга пресуда донета је у априлу 2026. године, овог пута по тужби наставника једне основне школе на територији Новог Сада који такође није био члан ниједног репрезентативног синдиката потписника ПКУ. И овај суд је пресудио у корист наставника, са врло сличним образложењем: јубиларна награда представља награду за дугогодишњу лојалност послодавцу и везује се за дужину радног стажа, а не за синдикално чланство. Суд је посебно нагласио да Закон о раду послодавцу даје могућност, али не и обавезу да уопште пропише право на јубиларну награду — међутим, ако општим актом то право једном пропише, оно мора бити једнако доступно свим запосленима, јер у супротном долази до забрањене дискриминације по основу (не)припадности синдикату, што је изричито забрањено и Законом о раду и Законом о забрани дискриминације. Суд је овакво поступање школе окарактерисао и као злоупотребу права — формално позивање на општи акт који је у суштини неусклађен са законом.
Две независне пресуде са готово идентичном правном аргументацијом представљају солидан показатељ куда судска пракса иде, иако и даље није реч о великом, статистички заокруженом броју случајева — него о доследно поновљеном исходу у свим за сада јавно познатим споровима. То је и сам Повереник за заштиту равноправности препознао као знак да спорна одредба нема објективно и разумно оправдање.мно оправдање.
Две опције које запослени данас користе
1. Тужба против послодавца
Запослени који добије умањену јубиларну награду или отпремнину може уложити тужбу против школе. Обе за сада јавно познате пресуде по овом питању — у Београду и у Новом Саду — донете су у корист запослених, уз јасно позивање на Устав, Закон о раду и Закон о забрани дискриминације, а судови су досуђивали и затезну камату и трошкове поступка, што значи да послодавац на крају плати више него што би платио да је одмах исплатио пун износ. Неке општине су то препознале унапред па су, да би избегле талас тужби, одлучиле да свим запосленима исплаћују пун износ без обзира на чланство у синдикату, док се друге и даље строго држе слова ПКУ. Мана ове опције је време — судски поступак траје, а док Уставни суд не донесе коначну одлуку о самој спорној одредби, сваки нови случај формално иде изнова кроз суд, иако досадашња пракса даје јасан сигнал како ће вероватно бити пресуђено.
2. Привремено учлањење у синдикат пред исплату
Представници синдиката НСПРС и Форума београдских гимназија потврђују да постоје случајеви у којима се запослени учлани у један од три репрезентативна синдиката непосредно пред тренутак стицања права на јубиларну награду (односно пре одласка у пензију кад је реч о отпремнини), оствари право на пун износ, а потом се ишчлани. У самом тексту ПКУ не постоји експлицитно прописан минимални период претходног чланства — услов је формална припадност синдикату у тренутку исплате. Треба, међутим, имати у виду да ПКУ упућује на општи акт сваког репрезентативног синдиката када је реч о висини награде за чланове, па није искључено да поједини синдикат интерним правилником прописује неки додатни услов (нпр. минималан стаж чланства или уредност плаћања чланарине). Кад је један од синдиката упитан да ли има оваквих случајева и како поступа по том питању, није дао одговор за медије, па је најсигурније пре учлањења проверити правила конкретног синдиката.
Шта даље
Коначно решење спора зависи од одлуке Уставног суда, која би требало да једном за свагда утврди да ли је разликовање по основу синдикалне припадности у овом облику дозвољено. До тада, запослени у школама практично бирају између судског пута, који је до сада готово извесно успешан али спорији, и брже, али административно осетљивије опције привременог чланства у синдикату.