Како и колико треба хвалити децу

март 21, 2016

Можда се и вама дешава да, када вас неко похвали, имате жељу да радите још напорније како бисте били још бољи и стало вам ја да дате најбоље од себе. А можда вам је позната и потпуно супротна ситуација у којој неко подразумева све оно што радите добро и само примећује оно што није довољно добро и налази замерке.
mama dete
Када нешто треба да промените, унапредите, која од ове две поменуте ситуације је већи подстрек за вас?
Сетите се када сте гледали своју децу како проходавају, и замислите да сто им, када падну, говорили да је боље да одустану, да нису спретни, нису довољно вредни и упорни, после сваког погрешног корака их питали, па зар опет, и зашто…
Наравно да то нисте радили, него сте се радовали сваком успеху, и најмањем помаку, тапшали, смејали се, и после се увек тога радо сећали. И годинама касније.
Да ли мислимо да су наши четворогодишњаци, прваци, петаци, средњошколци – имуни на бодрење и похвалу? И да ли оно што нам се не допада критикујемо са пуно жара, без прављења разлике између критике понашања и критике особе. Када би бар хвалили и критиковали са истим жаром…

Ја сам одрастала у време када је било неприхватљиво хвалити децу, из страха да се та иста деца не покваре. Познајем пуно људи, а и сама сам потрошила неко своје време и енергију да се ослободим уверења да нисам довољно добра, јер ми никада то нико није рекао. То се подразумевало.

Данас, као родитељ, осећам да се ништа не подразумева: ни да сам ја добар родитељ, ни да су моја деца добра… O томе се говори.
Како заправо треба да снажимо себе и децу? Тако што отворено, јасно свом детету говоримо оно што је добро, квалитетно у вези са њим, шта је оно што добро ради, што ценимо и што је корисно и што му може бити модел који може да примени у неком другом сегменту свог живота.
Када имамо неку изазовну ситуацију са децом, па ако још и траје неко време, склони смо да превидимо све добро, и да се фокусирамо само на оно што нам се не допада. Корисно је да променимо позицију из актера у посматрача, да се ставимо у позицију детета, проширимо видик, погледамо у оно добро у нашој деци и укажемо им на то, искрено, пуним срцем.
Сваки човек, самим тим и свако дете је вредно пажње и љубави и у себи носи снагу и вредност која чека да буде препозната и ослобођена. МИ као родитељи имамо велику одговорност у креирању стварности наше деце у смислу онога што мисле и верују о себи и животу. Ако свом детету редовно говоримо да је безобразно, смотано, недоказано, незахвално, и ако оно поверује у све то, а велика је вероватноћа да хоће, заиста ће и постати баш такво, јер деца подсвесно мисле да су мама и тата све у праву.
Ако се сада питате да ли ово значи да децу треба само хвалити и никако критиковати, одговор је НЕ. Треба искритиковати оно понашање детета које то заслужује, јасно, да дете схвати и разуме шта је то што критикујемо, уз обавезну конструктивну препоруку и никако, никако не критиковати дете као особу. И свакако, увек похвалити оно што је за похвалу. Похвала не значи да хвалимо само да би се хвалило… Ако похвалу усвојимо само као матрицу понашања и понављања она губи смисао и постаје само форма.
Одвојте време и загледајте се у себе и своју децу, и своју искрену захвалност и похвалу коју осећате реците наглас. На овај начин ћете помоћи деци да спознају своје квалитете, да их негују и проширују. Овакав приступ негује међусобно поштовање и уважавање, које је кључно за однос родитељ-дете. А онда и критика, када уследи, буде прихваћена са много више пажње.
Марија Ждеро
NLP master i life coach

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама