Možda se i vama dešava da, kada vas neko pohvali, imate želju da radite još napornije kako biste bili još bolji i stalo vam ja da date najbolje od sebe. A možda vam je poznata i potpuno suprotna situacija u kojoj neko podrazumeva sve ono što radite dobro i samo primećuje ono što nije dovoljno dobro i nalazi zamerke.
Kada nešto treba da promenite, unapredite, koja od ove dve pomenute situacije je veći podstrek za vas?
Setite se kada ste gledali svoju decu kako prohodavaju, i zamislite da sto im, kada padnu, govorili da je bolje da odustanu, da nisu spretni, nisu dovoljno vredni i uporni, posle svakog pogrešnog koraka ih pitali, pa zar opet, i zašto…
Naravno da to niste radili, nego ste se radovali svakom uspehu, i najmanjem pomaku, tapšali, smejali se, i posle se uvek toga rado sećali. I godinama kasnije.
Da li mislimo da su naši četvorogodišnjaci, prvaci, petaci, srednjoškolci – imuni na bodrenje i pohvalu? I da li ono što nam se ne dopada kritikujemo sa puno žara, bez pravljenja razlike između kritike ponašanja i kritike osobe. Kada bi bar hvalili i kritikovali sa istim žarom…
Ja sam odrastala u vreme kada je bilo neprihvatljivo hvaliti decu, iz straha da se ta ista deca ne pokvare. Poznajem puno ljudi, a i sama sam potrošila neko svoje vreme i energiju da se oslobodim uverenja da nisam dovoljno dobra, jer mi nikada to niko nije rekao. To se podrazumevalo.
Danas, kao roditelj, osećam da se ništa ne podrazumeva: ni da sam ja dobar roditelj, ni da su moja deca dobra… O tome se govori.
Kako zapravo treba da snažimo sebe i decu? Tako što otvoreno, jasno svom detetu govorimo ono što je dobro, kvalitetno u vezi sa njim, šta je ono što dobro radi, što cenimo i što je korisno i što mu može biti model koji može da primeni u nekom drugom segmentu svog života.
Kada imamo neku izazovnu situaciju sa decom, pa ako još i traje neko vreme, skloni smo da previdimo sve dobro, i da se fokusiramo samo na ono što nam se ne dopada. Korisno je da promenimo poziciju iz aktera u posmatrača, da se stavimo u poziciju deteta, proširimo vidik, pogledamo u ono dobro u našoj deci i ukažemo im na to, iskreno, punim srcem.
Svaki čovek, samim tim i svako dete je vredno pažnje i ljubavi i u sebi nosi snagu i vrednost koja čeka da bude prepoznata i oslobođena. MI kao roditelji imamo veliku odgovornost u kreiranju stvarnosti naše dece u smislu onoga što misle i veruju o sebi i životu. Ako svom detetu redovno govorimo da je bezobrazno, smotano, nedokazano, nezahvalno, i ako ono poveruje u sve to, a velika je verovatnoća da hoće, zaista će i postati baš takvo, jer deca podsvesno misle da su mama i tata sve u pravu.
Ako se sada pitate da li ovo znači da decu treba samo hvaliti i nikako kritikovati, odgovor je NE. Treba iskritikovati ono ponašanje deteta koje to zaslužuje, jasno, da dete shvati i razume šta je to što kritikujemo, uz obaveznu konstruktivnu preporuku i nikako, nikako ne kritikovati dete kao osobu. I svakako, uvek pohvaliti ono što je za pohvalu. Pohvala ne znači da hvalimo samo da bi se hvalilo… Ako pohvalu usvojimo samo kao matricu ponašanja i ponavljanja ona gubi smisao i postaje samo forma.
Odvojte vreme i zagledajte se u sebe i svoju decu, i svoju iskrenu zahvalnost i pohvalu koju osećate recite naglas. Na ovaj način ćete pomoći deci da spoznaju svoje kvalitete, da ih neguju i proširuju. Ovakav pristup neguje međusobno poštovanje i uvažavanje, koje je ključno za odnos roditelj-dete. A onda i kritika, kada usledi, bude prihvaćena sa mnogo više pažnje.
Marija Ždero
NLP master i life coach