Као што сви већ знамо, ми родитељи и ми учитељи, васпитачи и остали, дете се не понаша баш сасвим исто у различитим ситуацијама и са различитим људима који нису ништа ни бољи ни гори једни од других, него само представљају различиту врсту ауторитета за дете. Свака значајна фигура у дечјем животу има своје место и своју улогу. Ту улогу одрасли играју као ауторитети или као ауторитарни одрасли.
Ауторитарност је лажни ауторитет, који се служи својом одраслом улогом за утеривање страха у кости претњама и манипулацијом, а ауторитет је онај код кога се знају и поштују границе и правила игре. Ауторитет зна кад да каже доста, да буде строг и држи конце у рукама, али у исто време зна и кад да пусти, препусти и дозволи да се буде другачији од оног што је он планирао.
Знате овакве и родитеље и наставнике. Неретко се дешава да ауторитаран родитељ обожава што има ауторитарног наставника за своје дете, јер му се чини да онда дете неће бити „испуштено“, „чврста рука све решава“. И обрнуто. Није задовољан када наставник није као он. Има и наставника који упорно покушавају да васпитају родитеље да код куће раде по његовом моделу, какав год он био. Мислим да баш овде и настаје јаз и мишљење да смо на различитим странама.
Али шта се заправо дешава и како изгледа тај ученик у школи?
Тај „пројекат“ око кога се сви убише да раде „за његово добро“? Пита ли га ико шта жели и како се осећа, или он нема шта да осећа кад се зна шта су му обавезе?
Улази ли у просек кад крене да замуцкује и оспе се по телу кад год дође на ред оцењивање? Кад осмогодишњаку дрхте руке и има аритмије кад год треба да одговори на питање са контролног? Пита ме десет пута колико му поена треба ако овако одговори, јер четворка није опција. Први писмени задатак? Кад научи мамин састав напамет јер она тврди да дете није талентовано за писање? Први писмени, понављам. Или кад добија батине што не зна таблицу множења, а трећи је разред већ. Као да ће изударана да се присети…
Имам утисак више учим децу да „подносе“ своје родитеље и разумеју њихове мотиве и најбоље намере, него што родитељ то жели да чује. Као да дете боље може да разуме родитеља, него родитељ дете. Школа је ту да учи децу децу да буду људи, као да они већ нису људи. Умањених менталних капацитета за сагледавање целокупне слике, али не умањених емотивних капацитета за осећања. То што не зна да каже не значи да не проживљава све оно што зна да „мора“, ал му не иде. Из сто и једног разлога, од којих можда само пар имају директне везе са њим. Можда и сви, али хајде да застанемо мало.
Хајде да сви заједно застанемо мало и схватимо шта се заправо дешава. Зашто не пази на часу? Шта је то досадно у школи и шта га заправо мучи код куће. Како то може да се промени? Шта је заправо до нас?
Или зашто има толико кратак фитиљ увек на исте реченице другара? Зашто не може а да се не потуче? Ко тако решава ствари?
Није тачно да неће да кажу, само морају да осете да нас стварно занима то што имају да кажу и да нам верују да због тога неће бити кажњени, исмејани или нешто треће. Не постоји на свету важнији посао него бавити се сопственим дететом.
Аутор: Ирена Пилиповић
Извор: www.leparec.org