Kако је деци одузета слободна игра и замењена активностима које се плаћају

септембар 28, 2017

Детињство је једно и не треба га одузимати и мењати за садржаје који су из родитељске перспективе кориснији од обичне игре.

Све почиње у најранијем детињству. Млади родитељи су бомбардовани информацијама попут „прве три су најважније“ или како од најранијег узраста треба непрестано стимулисати дете јер тада ће наше чедо израсти у суперинтелигентно и паметно биће. Ствара се утисак како постоји уски временски обруч у раном детињству унутар којег треба свим снагама деловати на мозак детета, иначе смо у сосу јер нам дете касније неће постићи добре академске резултате.
За малене бебе постоји свашта на тржишту, од музике која ће их учинити паметнима, играчака за развој мозга, спортских активности, језичних школа… Добар пример је лудило око Моцартовог ефекта, укратко, већ у стомаку детету пуштајте Моцарта и дете ће вам бити интелигентније. Истина је таква да овај ефект нема научно упориште. Изворни чланак на којем се темељи читава прича објављен је у часопису Натуре 1993, а ауторка (Frances Rauscher)је истраживање спровела на 36 студената, а не беба (https://www.scientificamerican.com/article/fact-or-fiction-babies-ex/). . Међутим, без обзира на то што се ради о миту, индустрија је нањушила добру прилику, па се данас масовно продају CD-и с музиком за бебе. И тако се прича наставља како деца одрастају. Родитеље је лако придобити причом како ће одређена активност или направа побољшати њихово дете. С временом све почиње да наликује на трку. Возају се на енглески, немачки, француски, на свирање, певање, плесање… У школи су и ујутро и поподне јер треба стићи на све изборне предмете и ваннаставне активности. Ауто им постаје други дом, тамо једу, уче и спавају јер треба се возикати на све активности.
 
Где је у међувремену нестала дечја игра на отвореноме? Готово је ишчезнула! Kоличина слободног времена деце се смањила за 7 сати недељно од 1981-1997 (Sandberg & Hofferth, 2001) , као и за још два сата недељно од 1997-2003 (Hofferth, 2009). Неструктурисане активности на отвореном смањиле су се за 50%(Sandberg & Hofferth, 2001; Lester & Russell, 2008) . Деци је одузета могућност да буду деца, да се играју и самостално истражују и то је донело бројне последице.
Занимљива је чињеница коју спомиње Лоув (2015), како се епидемија гојазности деце поклапа с највећим порастом организованог дечјег спорта! Спортски програми очигледно нису довољни. У последњих 30 година преваленција гојазности код деце се готово утростручила (CDC). Јако је пуно телесних и менталних последица које су мање или више повезане с академским притисцима на децу од најранијег узраста, денатурирањем детињства-односно одузимањем могућности игре и истраживања у природном окружењу, претераном употребом технологије и седентарним животом.  Christine Gross-Loh у својој књизи „Родитељство без граница“ одлично описује важност неструктурисане игре. Она наводи како је слободна игра у природи (на отвореном) незамењиви фацилитатор когнитивног развоја. Деца измишљањем сопствених игара и правила као и међусобном интеракцијом нарочито утичу на самоконтролу-једно од кључних обележја академског успеха. Данашње америчко петогодишње дете има самоконтролу као трогодишње дете из 1940 године (Principe, 2011). Слободна игра може изгледати као да дете не ради ништа значајно, не постиже ништа што је мерљиво или што резултира одређеним исходом, али у том процесу догађају се врло комплексне радње јер природа садржи елементе (играчке) недефинисаних делова, има „отворене“ крајеве које дете може користити на многе начине те комбиновати с другим недефинисаним деловима помоћу маште и креативности. Типични примери таквих елемената су вода, дрвеће, цвеће, трава, блато (Лоув, 2015). Могао би се написати есеј о свему што ће дете научити из игре с блатом; од могућих текстура коришћењем додатака из природе, физикалних обележја у односу на текстуру, коришћење као масе за моделовање и градњу, коришћење као пројектила испаљеног помоћу шибе, варијације у даљини избачаја у односу на дужину штапа с којег се баца блато због промене у угаоној брзини… Неко би могао тврдити да је рачунар са својим бесконачним могућностима најдубља кутија недефинисаних делова. Ипак, бинарни код начињен од 0 и 1 има својих ограничења (Лоув, 2015). Доживљавање природе помаже деци да раземију стварност природних система кроз примарно искуство. Она демонстрира природна начела попут умрежености, циклуса и еволутивних процеса. Велики број истраживања потврђује како је излагање природи битно за физичко и емоционално здравље деце, такође оно може смањити симптоме хиперактивности и ADHD-а, побољшати когнитивне функције и појачати отпорност на негативни стрес и депресију (Лоув, 2015). У 2.5 милиона људске историје деца су се играла на отвореном, у природи. За нове генерације, природа је више апстракција него стварност. Није ли логично ако им се ускрати игра у природи, као што је случај у задњих пар деценија да ће се то негативно манифестовати на неки начин. Еволуциони остаци прошлих искустава дубоко су уткани у нервни систем наше врсте.
Данас се скупо плаћа час стручно вођених спортских програма за децу, који се најчешће спроводе у затвореним просторима, с друге стране ретки родитељи одводе децу у природу и с њима проводе време-што је потпуно бесплатно и вероватно корисније од било каквог спортског програма. Заправо, велики недостатак и највећа предност непланиране забаве у природи је да ништа не кошта. Недостатак зато што нема већих економских интереса у томе, стога изостаје и промовисање и рекламирање. Ако деца возе бицикл или трче, не троше фосилно гориво, нису ничије слушатељство, не стварају новац ни за кога (Лоув, 2015).
Закључно бих подсетио на једну узречицу како је понекад мање заправо више. Можда је такав случај и са данашњом децом? Развијени свет је изгледа захватила епидемија претераног родитељства, или како је то 1969. др.  dr. Haim Ginott назвао, хеликоптер родитељима. Kако наводи  Gross-Loh (2014), не постоји повезаност између активности иницираних од родитеља с циљем припремања детета за будући академски успех и стварних академских постигнућа, напротив, жар с којом родитељи желе припремити своје дете за академску будућност може само имати негативни учинак. Такође, одређена су истраживања показала како похађање едукативних центара од најранијег узраста, који бебама и предшколцима обећавају академску предност у школи, заправо стварају потешкоће код деце у смислу тескобе пред испит, снижене креативности и одбојности према академски усмереним садржајима. Надаље, спомиње се и како „вештачко стимулисање“, односно рано учење садржаја коју су развојно неусклађени с дететовом старошћу може ометати дететов развој. Занимљива је студија у којој је показано да што су више бебе гледале едукативне видео материјале направљене за њих, то су све теже усвајале нове речи. Све наведено упућује на закључак како је бесмислено а потенцијално и штетно покушавати убрзати динамику развоја деце, детињство је једно и не треба га одузимати и мењати за садржаје који су из родитељске перспективе кориснији од обичне игре.
Извор: Habilis

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама