Pod prozorima jednog profesora psihologije, koji su, inače, gledali na ulicu, deca su svakodnevno igrala fudbal i pritom pravila veliku buku. Buka koju su pravili je profesoru jako smetala, naročito u popodnevim časovima, kada je želio da se odmara. Razmišljao je kako da reši taj problem? Znao je da ako bude vikao i terao decu, da to ništa neće pomoći, šta više, može stvar i pogoršati, jer bi deca, u tom slučaju, još više pravila galamu, samo da mu napakoste.
Profesor je smislio plan i rešio da da ga sprovede u delo. Izlazio je svaki dan sam do njih i posmatrao tu decu kako se igraju.
Ostajao bi do kraja njihove igre, i davao im po neku paru, da bi mogli kupiti sladoled. Deci u početku nije bio jasan postupak čudnog čoveka, iako im je on prvog dana rekao da ih plaća zato što voli fudbal i voli da gleda kako igraju. Deca su na kraju to prihvatila, kao normalnu nagradu za njihovu igru. Ta profesorova igra se, neko vreme, ponavljala svaki dan. Deca su igrala fudbal, profesor ih posmatrao i na kraju utakmice redovno im davao pare za sladoled.
A onda, jednog dana, kada su deca došla, profesora nije bilo. Čekali su neko vreme, ali, kako se profesor nije pojavljivao, revoltirano su zaključili: „Cicija stara, e pa ako neće da plaća, nećemo ovde ni igrati!”
Krenuli su potražiti drugi teren za svoju igru, a profesor se mirno smeškao, posmatrajući ih iza zavese, kako odlaze.