Za roditelja je verovatno jedna od najtežih situacija ona u kojoj dete iz škole ili vrtića dolazi tužno, ćutljivo, potišteno, a ne želi o tome da razgovara.
Na pitanja poput: „Šta nije u redu?“, „Zašto si tužan?“, „Da li je neko bio loš prema tebi?“, roditelj dobije kratak odgovor – sve je u redu, nisam tužan, nije.
A vi ste ga rodili, znate svaki delić njegovog bića i kad nešto nije u redu, ne može vas prevariti.
I sve do nedavno ste o svemu pričali, uvek je govorio kada se oseća loše, uvek se otvarao i tražio savet. A sad odjednom – tišina. Za roditelje je to jako stresno, a gotovo svako od nas jednom je to doživeo ili će doživeti, obično u pubertetu, ali nije pravilo.
Moja deca imaju četiri i šest godina i u ovom periodu je sve tako jednostavno, u poređenju sa onim što mislim da nas čeka. Jutjuberi, Tiktokeri, potreba da se istakneš u društvu, podsmeh zbog toga što nemaš patike koje koštaju kao mesečni minimalac – sa svim tim moj muž i ja već sada tražimo način da se suočimo, da objasnimo, da pogrešne uzore eliminišemo ili da ih bar naučimo da to nije nešto što treba da im bude model ponašanja.
I ako sve uradimo savršeno (što je nemoguće) doći će sigurno dan kada će imati problem, a sa mnom o tome neće želeti da govore. Moj zadatak biće da procenim – da li je to nešto stvarno važno ili nešto sa čim mogu sami da se bore.
Jedna mama je na društvenim mrežama došla u takvu situaciju sa svojim dečakom koji je tada bio još osnovac. Ne znajući kako da mu priđe, kako da mu pomogne da joj se otvori, došla je na sjajnu ideju koja mi se jako dopala.
Naime, posle nekoliko dana nenapadnog pokušavanja da od njega izvuče odgovor na pitanje šta nije u redu, predložila mu je jednostavnu, a genijalnu stvar – kupiće posebnu svesku za njih dvoje. U tu svesku će oboje moći da zapišu nešto što bi ovom drugom bila poruka, a što ne mogu ili ne žele da kažu na drugi način. Tako je i bilo.
Mama je kupila svesku, pokazala mu gde će ona stajati i svake večeri proveravala da li je nešto upisao. Posle nekoliko dana, konačno je umesto praznog lista ugledala jednu stranu stidljivo napisanog teksta gde je on polako otvorio vrata za razgovor. Mama je mudro nastavila komunikaciju na isti način. Posle dva-tri dana ga je i upitala da li želi o tome da razgovara. Rekao je da želi.
Ponekad je teško neke stvari prevaliti dok nekog gledate u oči. Strah od osude, nerazumevanja ili prosto od toga da ćete pasti u nečijim očima, ume da parališe. Ova mama je svom sinu otvorila vrata da joj problem ispriča, a da ne moraju da se u tom momentu pogledaju. Mogao je svaku reč da izmeri ili obriše pa ponovo da napiše. Mogao je i da pocepa ako se predomisli.
Dajte svojoj deci šansu da vam ono što ih tišti kažu na način na koji im olakšava. Ili im dajte i šansu da vam ne kažu, ako ste procenili da to nije nešto od životne važnosti.
Ja ću već sad kupiti dve ovakve sveske, neka stoje, možda zatrebaju…
Autor: Aleksandra Cvjetić