У наставку је истинита прича наставнице о школским данима данас познате фолк-звезде, чије је име измењено ради заштите идентитета.
„Са њом нека ти је Бог у помоћи“, рекао је психолог Раде Тањи, показујући хемијском оловком Сузанино име на списку ученика. Имао је обичај да сваком наставнику представи разред који ће од јесени бити „његов“. Упознавао их је са специфичним причама сваког детета, са ванредним резултатима које је неко постигао на тестирању приликом уписа у школу, са тешким породичним ситуацијама… „Мала ће бити велики проблем.“ поновио је више пута.
Разред је био добар, било је ту несташних дечака, али све у свему лепо су сарађивали. Деца су разредну прозвала „Орбит“ јер је увек имала орбит бомбоне на столу. Били су јој симпатични. Волела је рад са децом. Била је млада, пуна ентузијазма и оригиналних идеја.
Од првог дана, посебну пажњу је обратила на Сузану, и у почетку јој се чинило да је Раде претерао. Пред собом је видела једно мирно дете које не воли баш да учи, али таквих је било много. Међутим, како су месеци пролазили, схватала је колико је био у праву. Девојчица је почела да изостаје са часова, у почетку је бежала са једног или два последња, а убрзо је одсуствовала по неколико дана, па и по читаву недељу. Била је лош ђак у правом смислу те речи. Када су је наставници прозивали, гледала је кроз њих као да није чула питање. Није ни покушавала да каже било шта, није очекивала да јој шапућу, и слабе оцене које су се низале нису је бринуле. Нису је интересовала деца из разреда, ни са ким се није дружила. У ствари, мало је тога што је њу интересовало.
Тања је много пута покушавала да поразговара са Сузаном, и девојчица јој је сваки пут обећавала да ће се поправити, гледајући је право у очи, иако су обе знале да је то лаж.
Сузанина мајка је редовно долазила на родитељске састанке, и била заинтересована за њене оцене и понашање у школи. Када је по ко зна који пут чула колико Сузана изостаје, рекла је „Ако је она решила да ради као знате већ шта, ја ту не могу ништа!“ и оправдала све изостанке.
Тања је отишла код Радета по савет. „Рекао сам ти још у јуну… Ово је тек почетак! Тек ће бити игранке са њом! Али, нама су везане руке. Ако пријавимо социјалној служби, они ће разговарати са мајком, она ће рећи да зна да мала изостаје, измислиће да има астму или нешто ће већ слагати, и онда смо проблем ми, а не она, разумеш? Пре седам година сам ишао на дисциплинску због сличног случаја, знам шта ти причам!“ Рекао јој је да пошаље девојчицу на разговор код њега. Сузана се у договорено време није појавила код психолога. Ни следећи пут. Онда је Тања кренула са њом, и довела ју је у Радетову канцеларију. Сузана је ћутала наредних пола сата, и Раде јој је рекао да су његова врата увек отворена ако јој било шта затреба. Једва је чекала да изађе.
У шестом разреду се појавила у црној чипкастој мајици у школи. „Овако не можеш на часове“, рекао јој је дежурни наставник на улазу. „У реду“, одговорила је, и није се појавила наредних месец дана.
Када се коначно појавила у школи, Тања је села са њом и поново покушала да разговара. Молила ју је да оде код психолога, да разговара са њим. Сузана је обећала да хоће, неког од наредних дана. „Ја сам ту за тебе, шта год да ти треба. Разговараћу са наставницима да те питају кад будеш спремна. Само немој бежати из школе“ говорила је Тања, знајући да говори у празно.
На седницама је увек износила проблем који има са Сузаном. „Ни прва, ни последња“, говориле су јој старије колеге. „Пустићемо је са двојкама, нека заврши неки занат после, и шта ти ту можеш?“ саветовали су је.
„Мени смета то што и друга деца, која макар устану свако јутро и дођу у школу, имају двојке, као и она која у школи гостује! Какву поруку им шаљемо?“ питала је Тања.
„Ма, децу она не занима, ни не примете да ли је ту или није, ништа то њима не смета! Шта ти мислиш, да се неко пореди са њом?“ питали су је други наставници. Сваки пут је чула причу како је такву децу боље што пре испратити из школе. „Ако их оборимо, гледамо их годину дана дуже! Ако их избацимо из школе, морамо да им нађемо другу школу, а онда из те школе нама пошаљу још горег!“ објашњавали су јој.
У седмом разреду је Сузана готово потпуно престала да се појављује на часовима. Деца су причала да је виђају у друштву старијих момака, њима непознатих. „Видео сам је да се љуби са једним“ рече Душан, „оно право, уста на уста!“
Тања је звала Сузанину мајку на разговоре, и она се сваки пут појављивала. Рекла је да је јако забринута, да не зна како је до овога дошло, да је она Сузану сасвим другачије васпитавала. Причала је о Сузанином оцу који их је оставио кад је Сузана била мала, рекла је да је он ђубре и скот, да је добро што се ни не јавља. Лагала је да је Сузана све време у кући, да много разговарају, и убеђивала Тању да не може да је натера да иде у школу. „Знате, ја је пробудим, и она каже да ће отићи у школу, ја одем на посао, и шта знам да ли је отишла или није?“ Обећавала је да ће још разговарати са њом, говорила је да верује да је у питању само фаза, и да ће се Сузана уозбиљити.
На седници је Тања инсистирала да се Сузана обори на поправне испите. „Нема ниједну оцену, не долази у школу… На основу чега да јој дамо двојке? И, зашто? Чему онда служи школа? Онда ће деца да схвате да је боље да не долазе, нема стреса, контролних, писмених, испоклањаћемо им оцене, зашто би се мучили?“ убеђивала је колеге, које су махом имале другачије мишљење. „Свеједно ћемо је пустити на крају, зашто да се малтретирамо са њом?“ питали су се.
Да ли сам ја лош разредни старешина? Да ли ја треба да будем та која ће се залагати да она пређе у осми разред без испита, а да они траже супротно? размишљала је. Ипак, није попустила, и Сузани су заказани поправни у јуну.
Тања је позвала Сузанину маму, издиктирала јој датуме и предмете. „Неће то бити неко тешко испитивање, просто, мора осетити последице свог понашања, било шта нека научи, верујем да ће је наставници пустити да прича оно што зна. Ево, код мене нека преприча било коју књигу из лектире у неколико реченица, и то је све.“
Сузана се није појавила на испитима.
Тања је била очајна. „Раде, шта ми је чинити?“ питала је психолога.
„Ништа, сад јој закажи за август као да јун нисмо ни заказали, па ако не изађе видећемо шта даље… Од онда кад си је довела, ниједном није дошла код мене.“
„Није поштено долазила ни у школу од тада“ рече Тања.
У августу је Сузана дошла на први испит у високим штиклама и голог стомака. „Побогу, Сузо…“ рече јој Тања. Сузана се насмејала. Сад ако је вратим, више никад неће доћи, помисли Тања. Осетила је да губи контролу над овом ситуацијом.
Тања је присуствовала свим испитима, као разредни старешина. Наставница историје је сажаљиво гледала залутало дете. „Причај нам шта знаш о Првом светском рату“.
Сузана је ћутала.
„Да ли знаш када је почео, када се завршио? Колико је трајао?“
Сузана је и даље ћутала.
„Па, ако ти кажем да се завршио 1918, а почео 1914. године, колико је онда трајао? Колико добијеш ако од 1918 одузмеш 1914?“ Ниже од овога не могу, размишљала је наставница.
Сузана је узела оловку и папир испред себе. Написала је 1918, испод тога 1914, подвукла црту и почела да одузима. Наставница је одустала.
Шапнула је Тањи, „Пиши двојку, не могу више“ и изашла је из учионице.
Слично су прошли и други испити. Сузана је ћутала, као што је ћутала у петом разреду кад је наставници прозову.
Били су у праву. Није требало ово да радим. Сад ћемо тек показати колико смо немоћни. Гласаће да је пустимо, а она уста није отворила. За физичко чак није донела опрему, дошла је у мини сукњи и мајици на бретеле. Осећам се као да смо се предали пред балавицом од тринаест година! Тања је данима размишљала шта да ради. На седници је предложила да се гласа, и наставници су дигли руке да се Сузана преведе у осми разред са двојкама.
„Онда би сваку другу двојку требало преправити бар у тројку!“ рекла је, бесна што су многа деца годину дана седела у клупи за ту исту оцену. Помислила је на Владу, који је два из хемије имао најпре зато што је немиран. На Соњу, за коју се видело да има неки проблем у учењу, и која се трудила и радила, али једноставно није ишло. На Милоша, којем је наставница физике до последње недеље држала јединицу, и претила да ће га оборити на август. На Златка, којем је сама оставила двојку јер је мешао ћирилицу и латиницу, и није читао лектиру. Сад бих се бичевала што сам то урадила, мислила је.
У осмом разреду се Сузана појављивала повремено, без књига, без опреме, без гласа. Тања је, сваки пут кад би Сузана дошла на часове, покушавала да разговара са њом.
„Сузо, зашто то себи радиш? Потруди се мало, молим те. Паметна си, можеш, зашто саму себе стављаш међу људе који неће имати никакву шансу?“, али ништа није постизала. Сузана се смешкала, обећавала да ће се уозбиљити, и настављала по старом. Отишле су неколико пута код Радета заједно, али Сузана није била расположена за причу.
Тања се лоше осећала, јер је код себе препознала жељу да се заврши и тај осми разред да је више не види. Какав сам ја то наставник? Шта школа може уопште да уради? Све ово је бесмислено! Почела је да размишља о напуштању просвете. Радићу као лектор. Зарађиваћу више, и нећу имати проблеме са туђом децом, размишљала је. Одлучила је да нико, осим Сузане, из њеног предмета неће имати мање од тројке.
На седници су наставници једногласно одлучили да Сузана заврши и осми разред са двојкама. „Какви поправни у осмом?“ говорили су. „Неће ти доћи ни на један. Овако, ако јој једног дана дође, знаш већ из чега у главу, имаће бар диплому да је завршила основну.“ Овај пут се сложила са колегама.
На матурско вече је Сузана дошла обучена као старлета. Играла је у високим штиклама, и качила се дечацима око врата. Пред сам крај је узела микрофон и певала, заправо урлала, неке песме које Тања није препознала. Ух, ово више није ни фалш, пући ће ми глава! Гледајући Сузану како скаче, игра и пева, размишљала је, Чему ли се ово дете радује? Као да се намучила у школи, па слави што је завршила!
Неколико дана касније, Тања је корачала ка учионици са рукама пуним књижица и сведочанстава. Много ће ми недостајати моји блесани! Сви осим Сузане. Једино ми је за њу драго што се растајемо. Ове друге сам превише заволела. Заплакала је кад је прочитала поруку коју су јој оставили на табли. „Најбољој разредној од њеног VIII/1. Никад Вас нећемо заборавити! Хвала за све!“ По целој табли су били потписи исписани кредама у боји. У ћошку су нацртали пакетић плавих орбит бомбона. На столу су јој оставили плишаног медведа са црвеном машном и букет ружа. На крају су и деца почела да плачу. Да ли ћу иједну генерацију оволико волети? питала се Тања.
Од септембра је добила нов разред, и несвесно је ту децу поредила са генерацијом коју је управо испратила. Као да су и даље у школи, интересовало ју је шта раде и где су њени љубимци. Распитивала се ко се где уписао, и какве су им оцене. Сретала их је око школе, и сваки пут је стајала са њима и дуго причала. Пратила је њихове љубави, интересовања, планове. Кад год би срела неко дете из разреда, питала би га за све остале. Рекли су јој да Сузана није уписала средњу школу, да је у некој плесној групи која игра са неким певачем народне музике, није знала то име.
Из године у годину је пратила како деца, коју је упознала када су имали једанаест година, полако постају млади људи. Почели су да размишљају да ли ће и шта ће студирати. Била је поносна на њих.
Онда је срела Сузанину маму. „Шта ми ради ђак?“ питала је. „Па, зар је нисте видели на телевизији?“ поносно упита Сузанина мајка. „Не, не гледам нешто телевизију…“ „А, па она Вам је сад позната певачица“ поносно јој рече.
Тања је једва чекала да дође кући. Отишла је на интернет и укуцала Сузанино име и презиме, и већ током куцања имена, понуђено је „Неваљала Сузи – хитови“. Тањи прескочи срце. Кликну на један од клипова.
Разрогачених очију и отворених уста је посматрала спот, где је њена ученица, више гола него обучена, изводила нешто налик на плес преко хаубе аутомобила, похотно грицкајући банану и зрна грожђа. Око ње су шетали подбријани момци у црним оделима са тамним наочарима, и мазили је по рукама и коси. Синтетизован глас је скривао већину текста, разумела је само „Никад ти нећу опростити“ и „Твоја врела леђа“.
Осетила је мучнину. Нисам се нешто везала за ово дете, али ипак… Још је малолетна… Да ли сам могла још нешто да урадим? Да ли је школа могла да помогне? На интернету је нашла интервјуе са Сузаном. Махала је својим обожаваоцима из најновијег мерцедеса. Коментари читалаца су били перверзни и дегутантни. Угасила је компјутер.
Када је следећи пут срела своје бивше ђаке, ништа није питала за Сузану, али они су причали сами. Рекли су да је постала звезда у региону. Да је клинци обожавају. Да је постала идол новим генерацијама.
Тања је, по ко зна који пут, пребирала по свом омиљеном разреду. Још увек је памтила где је ко седео. Сетила се Предрага, који је био ванредно интелигентан и талентован. Сетила се Александре, Марије и Ане, дивне тројке која се ретко кад раздвајала. Осмехивали су јој се Влада, Златко, Стефан… Израњали су јој пред очима, чула им је гласове. Од свих њих, Сузана је постала идол новим генерацијама.
Решила је да оде из школе и да се не бави просветом никад више у животу. Ако не умем да радим ствари како треба, нећу их ни радити.
Постала је лектор у једној великој издавачкој кући. И даље обожава децу, и недостаје јој рад са њима. И даље на полици чува меду са црвеном машном. И даље, кад сретне неког од бивших ђака, пита шта раде остали. Једино не пита шта ради Сузана. О њој сазнаје све преко интернета.
Аутор: Маја Бугарчић