U nastavku je istinita priča nastavnice o školskim danima danas poznate folk-zvezde, čije je ime izmenjeno radi zaštite identiteta.
„Sa njom neka ti je Bog u pomoći“, rekao je psiholog Rade Tanji, pokazujući hemijskom olovkom Suzanino ime na spisku učenika. Imao je običaj da svakom nastavniku predstavi razred koji će od jeseni biti „njegov“. Upoznavao ih je sa specifičnim pričama svakog deteta, sa vanrednim rezultatima koje je neko postigao na testiranju prilikom upisa u školu, sa teškim porodičnim situacijama… „Mala će biti veliki problem.“ ponovio je više puta.
Razred je bio dobar, bilo je tu nestašnih dečaka, ali sve u svemu lepo su sarađivali. Deca su razrednu prozvala „Orbit“ jer je uvek imala orbit bombone na stolu. Bili su joj simpatični. Volela je rad sa decom. Bila je mlada, puna entuzijazma i originalnih ideja.
Od prvog dana, posebnu pažnju je obratila na Suzanu, i u početku joj se činilo da je Rade preterao. Pred sobom je videla jedno mirno dete koje ne voli baš da uči, ali takvih je bilo mnogo. Međutim, kako su meseci prolazili, shvatala je koliko je bio u pravu. Devojčica je počela da izostaje sa časova, u početku je bežala sa jednog ili dva poslednja, a ubrzo je odsustvovala po nekoliko dana, pa i po čitavu nedelju. Bila je loš đak u pravom smislu te reči. Kada su je nastavnici prozivali, gledala je kroz njih kao da nije čula pitanje. Nije ni pokušavala da kaže bilo šta, nije očekivala da joj šapuću, i slabe ocene koje su se nizale nisu je brinule. Nisu je interesovala deca iz razreda, ni sa kim se nije družila. U stvari, malo je toga što je nju interesovalo.
Tanja je mnogo puta pokušavala da porazgovara sa Suzanom, i devojčica joj je svaki put obećavala da će se popraviti, gledajući je pravo u oči, iako su obe znale da je to laž.
Suzanina majka je redovno dolazila na roditeljske sastanke, i bila zainteresovana za njene ocene i ponašanje u školi. Kada je po ko zna koji put čula koliko Suzana izostaje, rekla je „Ako je ona rešila da radi kao znate već šta, ja tu ne mogu ništa!“ i opravdala sve izostanke.
Tanja je otišla kod Radeta po savet. „Rekao sam ti još u junu… Ovo je tek početak! Tek će biti igranke sa njom! Ali, nama su vezane ruke. Ako prijavimo socijalnoj službi, oni će razgovarati sa majkom, ona će reći da zna da mala izostaje, izmisliće da ima astmu ili nešto će već slagati, i onda smo problem mi, a ne ona, razumeš? Pre sedam godina sam išao na disciplinsku zbog sličnog slučaja, znam šta ti pričam!“ Rekao joj je da pošalje devojčicu na razgovor kod njega. Suzana se u dogovoreno vreme nije pojavila kod psihologa. Ni sledeći put. Onda je Tanja krenula sa njom, i dovela ju je u Radetovu kancelariju. Suzana je ćutala narednih pola sata, i Rade joj je rekao da su njegova vrata uvek otvorena ako joj bilo šta zatreba. Jedva je čekala da izađe.
U šestom razredu se pojavila u crnoj čipkastoj majici u školi. „Ovako ne možeš na časove“, rekao joj je dežurni nastavnik na ulazu. „U redu“, odgovorila je, i nije se pojavila narednih mesec dana.
Kada se konačno pojavila u školi, Tanja je sela sa njom i ponovo pokušala da razgovara. Molila ju je da ode kod psihologa, da razgovara sa njim. Suzana je obećala da hoće, nekog od narednih dana. „Ja sam tu za tebe, šta god da ti treba. Razgovaraću sa nastavnicima da te pitaju kad budeš spremna. Samo nemoj bežati iz škole“ govorila je Tanja, znajući da govori u prazno.
Na sednicama je uvek iznosila problem koji ima sa Suzanom. „Ni prva, ni poslednja“, govorile su joj starije kolege. „Pustićemo je sa dvojkama, neka završi neki zanat posle, i šta ti tu možeš?“ savetovali su je.
„Meni smeta to što i druga deca, koja makar ustanu svako jutro i dođu u školu, imaju dvojke, kao i ona koja u školi gostuje! Kakvu poruku im šaljemo?“ pitala je Tanja.
„Ma, decu ona ne zanima, ni ne primete da li je tu ili nije, ništa to njima ne smeta! Šta ti misliš, da se neko poredi sa njom?“ pitali su je drugi nastavnici. Svaki put je čula priču kako je takvu decu bolje što pre ispratiti iz škole. „Ako ih oborimo, gledamo ih godinu dana duže! Ako ih izbacimo iz škole, moramo da im nađemo drugu školu, a onda iz te škole nama pošalju još goreg!“ objašnjavali su joj.
U sedmom razredu je Suzana gotovo potpuno prestala da se pojavljuje na časovima. Deca su pričala da je viđaju u društvu starijih momaka, njima nepoznatih. „Video sam je da se ljubi sa jednim“ reče Dušan, „ono pravo, usta na usta!“
Tanja je zvala Suzaninu majku na razgovore, i ona se svaki put pojavljivala. Rekla je da je jako zabrinuta, da ne zna kako je do ovoga došlo, da je ona Suzanu sasvim drugačije vaspitavala. Pričala je o Suzaninom ocu koji ih je ostavio kad je Suzana bila mala, rekla je da je on đubre i skot, da je dobro što se ni ne javlja. Lagala je da je Suzana sve vreme u kući, da mnogo razgovaraju, i ubeđivala Tanju da ne može da je natera da ide u školu. „Znate, ja je probudim, i ona kaže da će otići u školu, ja odem na posao, i šta znam da li je otišla ili nije?“ Obećavala je da će još razgovarati sa njom, govorila je da veruje da je u pitanju samo faza, i da će se Suzana uozbiljiti.
Na sednici je Tanja insistirala da se Suzana obori na popravne ispite. „Nema nijednu ocenu, ne dolazi u školu… Na osnovu čega da joj damo dvojke? I, zašto? Čemu onda služi škola? Onda će deca da shvate da je bolje da ne dolaze, nema stresa, kontrolnih, pismenih, ispoklanjaćemo im ocene, zašto bi se mučili?“ ubeđivala je kolege, koje su mahom imale drugačije mišljenje. „Svejedno ćemo je pustiti na kraju, zašto da se maltretiramo sa njom?“ pitali su se.
Da li sam ja loš razredni starešina? Da li ja treba da budem ta koja će se zalagati da ona pređe u osmi razred bez ispita, a da oni traže suprotno? razmišljala je. Ipak, nije popustila, i Suzani su zakazani popravni u junu.
Tanja je pozvala Suzaninu mamu, izdiktirala joj datume i predmete. „Neće to biti neko teško ispitivanje, prosto, mora osetiti posledice svog ponašanja, bilo šta neka nauči, verujem da će je nastavnici pustiti da priča ono što zna. Evo, kod mene neka prepriča bilo koju knjigu iz lektire u nekoliko rečenica, i to je sve.“
Suzana se nije pojavila na ispitima.
Tanja je bila očajna. „Rade, šta mi je činiti?“ pitala je psihologa.
„Ništa, sad joj zakaži za avgust kao da jun nismo ni zakazali, pa ako ne izađe videćemo šta dalje… Od onda kad si je dovela, nijednom nije došla kod mene.“
„Nije pošteno dolazila ni u školu od tada“ reče Tanja.
U avgustu je Suzana došla na prvi ispit u visokim štiklama i golog stomaka. „Pobogu, Suzo…“ reče joj Tanja. Suzana se nasmejala. Sad ako je vratim, više nikad neće doći, pomisli Tanja. Osetila je da gubi kontrolu nad ovom situacijom.
Tanja je prisustvovala svim ispitima, kao razredni starešina. Nastavnica istorije je sažaljivo gledala zalutalo dete. „Pričaj nam šta znaš o Prvom svetskom ratu“.
Suzana je ćutala.
„Da li znaš kada je počeo, kada se završio? Koliko je trajao?“
Suzana je i dalje ćutala.
„Pa, ako ti kažem da se završio 1918, a počeo 1914. godine, koliko je onda trajao? Koliko dobiješ ako od 1918 oduzmeš 1914?“ Niže od ovoga ne mogu, razmišljala je nastavnica.
Suzana je uzela olovku i papir ispred sebe. Napisala je 1918, ispod toga 1914, podvukla crtu i počela da oduzima. Nastavnica je odustala.
Šapnula je Tanji, „Piši dvojku, ne mogu više“ i izašla je iz učionice.
Slično su prošli i drugi ispiti. Suzana je ćutala, kao što je ćutala u petom razredu kad je nastavnici prozovu.
Bili su u pravu. Nije trebalo ovo da radim. Sad ćemo tek pokazati koliko smo nemoćni. Glasaće da je pustimo, a ona usta nije otvorila. Za fizičko čak nije donela opremu, došla je u mini suknji i majici na bretele. Osećam se kao da smo se predali pred balavicom od trinaest godina! Tanja je danima razmišljala šta da radi. Na sednici je predložila da se glasa, i nastavnici su digli ruke da se Suzana prevede u osmi razred sa dvojkama.
„Onda bi svaku drugu dvojku trebalo prepraviti bar u trojku!“ rekla je, besna što su mnoga deca godinu dana sedela u klupi za tu istu ocenu. Pomislila je na Vladu, koji je dva iz hemije imao najpre zato što je nemiran. Na Sonju, za koju se videlo da ima neki problem u učenju, i koja se trudila i radila, ali jednostavno nije išlo. Na Miloša, kojem je nastavnica fizike do poslednje nedelje držala jedinicu, i pretila da će ga oboriti na avgust. Na Zlatka, kojem je sama ostavila dvojku jer je mešao ćirilicu i latinicu, i nije čitao lektiru. Sad bih se bičevala što sam to uradila, mislila je.
U osmom razredu se Suzana pojavljivala povremeno, bez knjiga, bez opreme, bez glasa. Tanja je, svaki put kad bi Suzana došla na časove, pokušavala da razgovara sa njom.
„Suzo, zašto to sebi radiš? Potrudi se malo, molim te. Pametna si, možeš, zašto samu sebe stavljaš među ljude koji neće imati nikakvu šansu?“, ali ništa nije postizala. Suzana se smeškala, obećavala da će se uozbiljiti, i nastavljala po starom. Otišle su nekoliko puta kod Radeta zajedno, ali Suzana nije bila raspoložena za priču.
Tanja se loše osećala, jer je kod sebe prepoznala želju da se završi i taj osmi razred da je više ne vidi. Kakav sam ja to nastavnik? Šta škola može uopšte da uradi? Sve ovo je besmisleno! Počela je da razmišlja o napuštanju prosvete. Radiću kao lektor. Zarađivaću više, i neću imati probleme sa tuđom decom, razmišljala je. Odlučila je da niko, osim Suzane, iz njenog predmeta neće imati manje od trojke.
Na sednici su nastavnici jednoglasno odlučili da Suzana završi i osmi razred sa dvojkama. „Kakvi popravni u osmom?“ govorili su. „Neće ti doći ni na jedan. Ovako, ako joj jednog dana dođe, znaš već iz čega u glavu, imaće bar diplomu da je završila osnovnu.“ Ovaj put se složila sa kolegama.
Na matursko veče je Suzana došla obučena kao starleta. Igrala je u visokim štiklama, i kačila se dečacima oko vrata. Pred sam kraj je uzela mikrofon i pevala, zapravo urlala, neke pesme koje Tanja nije prepoznala. Uh, ovo više nije ni falš, pući će mi glava! Gledajući Suzanu kako skače, igra i peva, razmišljala je, Čemu li se ovo dete raduje? Kao da se namučila u školi, pa slavi što je završila!
Nekoliko dana kasnije, Tanja je koračala ka učionici sa rukama punim knjižica i svedočanstava. Mnogo će mi nedostajati moji blesani! Svi osim Suzane. Jedino mi je za nju drago što se rastajemo. Ove druge sam previše zavolela. Zaplakala je kad je pročitala poruku koju su joj ostavili na tabli. „Najboljoj razrednoj od njenog VIII/1. Nikad Vas nećemo zaboraviti! Hvala za sve!“ Po celoj tabli su bili potpisi ispisani kredama u boji. U ćošku su nacrtali paketić plavih orbit bombona. Na stolu su joj ostavili plišanog medveda sa crvenom mašnom i buket ruža. Na kraju su i deca počela da plaču. Da li ću ijednu generaciju ovoliko voleti? pitala se Tanja.
Od septembra je dobila nov razred, i nesvesno je tu decu poredila sa generacijom koju je upravo ispratila. Kao da su i dalje u školi, interesovalo ju je šta rade i gde su njeni ljubimci. Raspitivala se ko se gde upisao, i kakve su im ocene. Sretala ih je oko škole, i svaki put je stajala sa njima i dugo pričala. Pratila je njihove ljubavi, interesovanja, planove. Kad god bi srela neko dete iz razreda, pitala bi ga za sve ostale. Rekli su joj da Suzana nije upisala srednju školu, da je u nekoj plesnoj grupi koja igra sa nekim pevačem narodne muzike, nije znala to ime.
Iz godine u godinu je pratila kako deca, koju je upoznala kada su imali jedanaest godina, polako postaju mladi ljudi. Počeli su da razmišljaju da li će i šta će studirati. Bila je ponosna na njih.
Onda je srela Suzaninu mamu. „Šta mi radi đak?“ pitala je. „Pa, zar je niste videli na televiziji?“ ponosno upita Suzanina majka. „Ne, ne gledam nešto televiziju…“ „A, pa ona Vam je sad poznata pevačica“ ponosno joj reče.
Tanja je jedva čekala da dođe kući. Otišla je na internet i ukucala Suzanino ime i prezime, i već tokom kucanja imena, ponuđeno je „Nevaljala Suzi – hitovi“. Tanji preskoči srce. Kliknu na jedan od klipova.
Razrogačenih očiju i otvorenih usta je posmatrala spot, gde je njena učenica, više gola nego obučena, izvodila nešto nalik na ples preko haube automobila, pohotno grickajući bananu i zrna grožđa. Oko nje su šetali podbrijani momci u crnim odelima sa tamnim naočarima, i mazili je po rukama i kosi. Sintetizovan glas je skrivao većinu teksta, razumela je samo „Nikad ti neću oprostiti“ i „Tvoja vrela leđa“.
Osetila je mučninu. Nisam se nešto vezala za ovo dete, ali ipak… Još je maloletna… Da li sam mogla još nešto da uradim? Da li je škola mogla da pomogne? Na internetu je našla intervjue sa Suzanom. Mahala je svojim obožavaocima iz najnovijeg mercedesa. Komentari čitalaca su bili perverzni i degutantni. Ugasila je kompjuter.
Kada je sledeći put srela svoje bivše đake, ništa nije pitala za Suzanu, ali oni su pričali sami. Rekli su da je postala zvezda u regionu. Da je klinci obožavaju. Da je postala idol novim generacijama.
Tanja je, po ko zna koji put, prebirala po svom omiljenom razredu. Još uvek je pamtila gde je ko sedeo. Setila se Predraga, koji je bio vanredno inteligentan i talentovan. Setila se Aleksandre, Marije i Ane, divne trojke koja se retko kad razdvajala. Osmehivali su joj se Vlada, Zlatko, Stefan… Izranjali su joj pred očima, čula im je glasove. Od svih njih, Suzana je postala idol novim generacijama.
Rešila je da ode iz škole i da se ne bavi prosvetom nikad više u životu. Ako ne umem da radim stvari kako treba, neću ih ni raditi.
Postala je lektor u jednoj velikoj izdavačkoj kući. I dalje obožava decu, i nedostaje joj rad sa njima. I dalje na polici čuva medu sa crvenom mašnom. I dalje, kad sretne nekog od bivših đaka, pita šta rade ostali. Jedino ne pita šta radi Suzana. O njoj saznaje sve preko interneta.
Autor: Maja Bugarčić