Пре много година, васпитачи, учитељи и наставници (тада професори), педагози, психолози, а посебно директори, имали су право да у школи реагују како год процене да је потребно. Већина је штитила децу и себе од насилника и “насилника” данас незамисливим методама.
Међу онима који су у то време одрастали, много их је који се тога сећају са сетом, јер су се осећали безбедно. Ако се понашам у складу с правилима школе – безбедан сам, неће ме дирати наставници.
Али ни Пера, ког тата туче сваку ноћ, неће моћи на мени да искаљује свој (разумљиви) бес. Насилни другар (без обзира на узрок и психолошку оправданост) неће смети да малтретира ни моје наставнике, ни мене, ни спремачице, ни куче у дворишту. Његов проблем остаје његов, ван зидина и интересовања школе.
“Марш напоље” се користило колико и “Добар дан” у служби обезбеђивања мира на часовима.
Да ли су деца напољу обила трафику, украла ауто или некога тукла? Не зна се, а није ни битно јер су уписани да су напољу.
Другој групи деце и тада и дан данас све то је било стресно и није им деловало као “правда”. Тако је то било. Дебата, на ту тему, могла би трајати бесконачно.
Али…
Пре много година један наставник је био страшно нервозан. Приватни проблеми савладали су професионализам. За ручак је био пасуљ. Несташни Мика из шале је другару у тањир убацио парче хлеба.
Наставник, већ нервозан због приватних проблема, бесно је ишчупао Мики прамен косе, убацио у тањир и рекао – једи.
Овај прича је истинита. Један по један, испади ПОЈЕДИНАЦА учинили су да наставници изгубе сва права.
“Окомиће ми се на дете” је, тад давно, заустављало многе родитеље у борби за било каква права младих. То се није смело ни помислити. Поправни или искључење долазили су лагано, као 2 и 2. Гласање на седници и ћао. Проблематичан ђак је искључен, друштво добија нови проблем, али конкретна школа нема више ништа са тим. Улица ће решити боље.
Данас, трпимо велике последице губљења наставничких права, ауторитета и утицаја. Дакле, почетак и крај је у селекцији кадра, ком би смео да “одрешиш руке”. Поента је у томе да се људи као наставник који је почупао Мику не смеју никад запослити у школи нити радити с децом.
Следећи пут када кажете да је штета што данас више није као пре, сетите се и Мике, али и Пере, његовог тате и његове жртве…
Трећи модел нама треба, с правом назван ЗЛАТНА средина.
Аутор: Снежана Голић, педагог