Закон о раду прилично јесно каже да рад на одређено време код истог послодавца, са прекидима или без њих, не сме трајати дуже од 24 месеца. После тога је послодавац у обавези или да понуди уговор на неодређено, или се радни однос прекида. То је правило за бравара, продавачицу, инжењера, новинара. За наставника, васпитача или стручног сарадника у школи – не важи. И ту почиње прича која већ деценију прати српску просвету: по подацима које је министар просвете Дејан Вук Станковић изнео почетком ове школске године године, у основним и средњим школама у Србији око 30.000 људи ради на одређено или по основу замене. То је отприлике сваки трећи. Синдикати говоре о „армији“ људи без сигурности запослења, која из године у годину само расте или стагнира, независно од тога ко је на власти.
Како је то уопште могуће, с обзиром на то да Закон о раду прописује јасан рок? Одговор лежи у једној реченици једног другог закона – и у политичкој одлуци старијој од дванаест година која ту реченицу и данас држи на снази.
Зашто се на просвету не примењује правило од 24 месеца
Члан 37. Закона о раду каже да уговор о раду на одређено време, закључен једном или више пута са истим запосленим, не може трајати дуже од 24 месеца. Ако послодавац то правило прекрши, или ако запослени остане да ради најмање пет радних дана по истеку уговора, закон предвиђа такозвану правну фикцију: сматра се да је радни однос од тог тренутка заснован на неодређено време.
Проблем је у томе што за образовање не важи само Закон о раду. Школе и вртићи послују по Закону о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ), који је у односу на Закон о раду такозвани лекс специалис – посебан пропис који има предност кад се два закона сударе.
А ЗОСОВ изричито прописује да радни однос закључен на одређено време у установи образовања не може да прерасте у радни однос на неодређено време, без обзира на то колико дуго траје.
Милан Јевтић, председник Уније синдиката просветних радника Крагујевац, то за Данас објашњава једноставно: док за све остале запослене у Србији након две године на истом радном месту аутоматски наступа прелазак на стални радни однос, у просвети та заштита једноставно не постоји. Исти став, готово речима, поновило је и Министарство просвете у писаном одговору порталу Радник: прописи о прерастању радног односа на одређено у радни однос на неодређено време се, како су навели, на запослене у просвети не могу применити.
Шлаг на торти: забрана запошљавања
Да ствар буде још слојевитија, на ЗОСОВ се надовезује и Закон о начину утврђивања максималног броја запослених у јавном сектору – такозвана забрана запошљавања, уведена крајем 2013. године, у време фискалне консолидације и отпуштања у јавном сектору. Она је, према речима Душана Кокота, председника Независног синдиката просветних радника Србије, и даље на снази. Запошљавање на неодређено време у просвети данас практично зависи од годишње сагласности Владе и месечних одлука посебне комисије која разматра захтеве школа – што значи да директор школе, чак и кад би хтео да некоме понуди стални посао, то најчешће не може без одобрења „одозго“.
Кокот сматра да је та мера, иако је уведена с разлогом, давно престала да има економско оправдање и да се одржава из других побуда. По његовој процени, запослени на одређено се лакше контролишу и лакше се њима „прети“ отказом – оцену коју Министарство просвете одбацује као нетачну. И Кокот и Јевтић се, ипак, слажу око суштине: конкурси за стална запослења у последњих пет година расписују се ретко и споро, док сваке године хиљаде наставника одлази у пензију или напушта систем, а њихова места се попуњавају – поново, уговорима на одређено.
Подаци Еуростата за 2025. годину показују да Србија по учешћу запослених на одређено време (14,5 одсто свих запослених код послодавца) знатно премашује просек Европске уније од 9,9 одсто, и налази се при самом врху европске лествице, иза Северне Македоније и Холандије – с тим што тај општи податак обухвата све делатности, не само просвету, где је проценат и даље знатно виши.
Шта просветни радник реално може да уради
Из свега наведеног, могућности заштите за запослене у просвети су уже него за запослене у приватном сектору:
Тужба суду остаје могућа, али са знатно мањим изгледима за успех него у другим делатностима, управо због ЗОСОВ-а као посебног закона. Шансе постоје пре свега у специфичним ситуацијама које сам ЗОСОВ предвиђа као изузетке (на пример, заштита ранијег сталног радног места при повратку са функције директора), а не у општем аргументу да је некоме „предуго трајао“ уговор на одређено.
Пријава инспекцији рада може да доведе до формалног упозорења послодавцу, али не и до налога да се уговор претвори у стални – нити до казне.
Синдикални притисак и јавно заговарање остају, реално, најутицајнији канал, јер питање запошљавања на неодређено у просвети у пракси зависи од политичке одлуке о годишњим квотама, а не искључиво од воље појединачног директора школе.
Праћење конкурса за попуну радних места остаје, иако споро и нередовно, једини формални пут до сталног запослења – уз напомену синдиката да се та радна места често односе на давно упражњене позиције, а не на тренутне потребе школа.
Закон о раду, који за све друге запослене у Србији после 24 месеца предвиђа стално запослење, овде је свесно стављен у други план – у име посебног закона који уређује образовање, и у име мере уведене 2013. године као привремене, а која, по оцени самих синдиката из струке, то одавно више није.