Zakon o radu prilično jesno kaže da rad na određeno vreme kod istog poslodavca, sa prekidima ili bez njih, ne sme trajati duže od 24 meseca. Posle toga je poslodavac u obavezi ili da ponudi ugovor na neodređeno, ili se radni odnos prekida. To je pravilo za bravara, prodavačicu, inženjera, novinara. Za nastavnika, vaspitača ili stručnog saradnika u školi – ne važi. I tu počinje priča koja već deceniju prati srpsku prosvetu: po podacima koje je ministar prosvete Dejan Vuk Stanković izneo početkom ove školske godine godine, u osnovnim i srednjim školama u Srbiji oko 30.000 ljudi radi na određeno ili po osnovu zamene. To je otprilike svaki treći. Sindikati govore o „armiji“ ljudi bez sigurnosti zaposlenja, koja iz godine u godinu samo raste ili stagnira, nezavisno od toga ko je na vlasti.
Kako je to uopšte moguće, s obzirom na to da Zakon o radu propisuje jasan rok? Odgovor leži u jednoj rečenici jednog drugog zakona – i u političkoj odluci starijoj od dvanaest godina koja tu rečenicu i danas drži na snazi.
Zašto se na prosvetu ne primenjuje pravilo od 24 meseca
Član 37. Zakona o radu kaže da ugovor o radu na određeno vreme, zaključen jednom ili više puta sa istim zaposlenim, ne može trajati duže od 24 meseca. Ako poslodavac to pravilo prekrši, ili ako zaposleni ostane da radi najmanje pet radnih dana po isteku ugovora, zakon predviđa takozvanu pravnu fikciju: smatra se da je radni odnos od tog trenutka zasnovan na neodređeno vreme.
Problem je u tome što za obrazovanje ne važi samo Zakon o radu. Škole i vrtići posluju po Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV), koji je u odnosu na Zakon o radu takozvani leks specialis – poseban propis koji ima prednost kad se dva zakona sudare.
A ZOSOV izričito propisuje da radni odnos zaključen na određeno vreme u ustanovi obrazovanja ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme, bez obzira na to koliko dugo traje.
Milan Jevtić, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Kragujevac, to za Danas objašnjava jednostavno: dok za sve ostale zaposlene u Srbiji nakon dve godine na istom radnom mestu automatski nastupa prelazak na stalni radni odnos, u prosveti ta zaštita jednostavno ne postoji. Isti stav, gotovo rečima, ponovilo je i Ministarstvo prosvete u pisanom odgovoru portalu Radnik: propisi o prerastanju radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme se, kako su naveli, na zaposlene u prosveti ne mogu primeniti.
Šlag na torti: zabrana zapošljavanja
Da stvar bude još slojevitija, na ZOSOV se nadovezuje i Zakon o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru – takozvana zabrana zapošljavanja, uvedena krajem 2013. godine, u vreme fiskalne konsolidacije i otpuštanja u javnom sektoru. Ona je, prema rečima Dušana Kokota, predsednika Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije, i dalje na snazi. Zapošljavanje na neodređeno vreme u prosveti danas praktično zavisi od godišnje saglasnosti Vlade i mesečnih odluka posebne komisije koja razmatra zahteve škola – što znači da direktor škole, čak i kad bi hteo da nekome ponudi stalni posao, to najčešće ne može bez odobrenja „odozgo“.
Kokot smatra da je ta mera, iako je uvedena s razlogom, davno prestala da ima ekonomsko opravdanje i da se održava iz drugih pobuda. Po njegovoj proceni, zaposleni na određeno se lakše kontrolišu i lakše se njima „preti“ otkazom – ocenu koju Ministarstvo prosvete odbacuje kao netačnu. I Kokot i Jevtić se, ipak, slažu oko suštine: konkursi za stalna zaposlenja u poslednjih pet godina raspisuju se retko i sporo, dok svake godine hiljade nastavnika odlazi u penziju ili napušta sistem, a njihova mesta se popunjavaju – ponovo, ugovorima na određeno.
Podaci Eurostata za 2025. godinu pokazuju da Srbija po učešću zaposlenih na određeno vreme (14,5 odsto svih zaposlenih kod poslodavca) znatno premašuje prosek Evropske unije od 9,9 odsto, i nalazi se pri samom vrhu evropske lestvice, iza Severne Makedonije i Holandije – s tim što taj opšti podatak obuhvata sve delatnosti, ne samo prosvetu, gde je procenat i dalje znatno viši.
Šta prosvetni radnik realno može da uradi
Iz svega navedenog, mogućnosti zaštite za zaposlene u prosveti su uže nego za zaposlene u privatnom sektoru:
Tužba sudu ostaje moguća, ali sa znatno manjim izgledima za uspeh nego u drugim delatnostima, upravo zbog ZOSOV-a kao posebnog zakona. Šanse postoje pre svega u specifičnim situacijama koje sam ZOSOV predviđa kao izuzetke (na primer, zaštita ranijeg stalnog radnog mesta pri povratku sa funkcije direktora), a ne u opštem argumentu da je nekome „predugo trajao“ ugovor na određeno.
Prijava inspekciji rada može da dovede do formalnog upozorenja poslodavcu, ali ne i do naloga da se ugovor pretvori u stalni – niti do kazne.
Sindikalni pritisak i javno zagovaranje ostaju, realno, najuticajniji kanal, jer pitanje zapošljavanja na neodređeno u prosveti u praksi zavisi od političke odluke o godišnjim kvotama, a ne isključivo od volje pojedinačnog direktora škole.
Praćenje konkursa za popunu radnih mesta ostaje, iako sporo i neredovno, jedini formalni put do stalnog zaposlenja – uz napomenu sindikata da se ta radna mesta često odnose na davno upražnjene pozicije, a ne na trenutne potrebe škola.
Zakon o radu, koji za sve druge zaposlene u Srbiji posle 24 meseca predviđa stalno zaposlenje, ovde je svesno stavljen u drugi plan – u ime posebnog zakona koji uređuje obrazovanje, i u ime mere uvedene 2013. godine kao privremene, a koja, po oceni samih sindikata iz struke, to odavno više nije.