Сав онај напорни труд и рад, енергија и љубав која ријетко када буде запажена.
Све је почело имати смисла: и тупи празни погледи, и недостатак реакције и одговора, начин на који би неко о дјеце ушао у просторију док телефонирам и тражио да га одведем у продавницу. У себи помислим: „Па зар не видиш да телефонирам?“
Али очигледно не. Нико не види да телефонирам или да кухам или да чистим под или да дубим на глави у ћошку, јер нико не види мене. Невидљива сам.
Невидљива мајка. Неким данима сам само један пар руку и то је све. Можеш ли ово поправити? Можеш ли ово завезати? Можеш ли ово отворити?
Неким данима нисам ни пар руку. Нисам ни људско биће. Неким данима сам сат ког питају колико је сати. Ја сам распоред канала на ТВу ког питају на ком броју се налази Дизни. Ја сам преоз који наручују: „Око пола 6, молим те.“
Неким данима сам кристална кугла: „Гдје ми је друга чарапа?“, „Гдје ми је телефон?“, „Шта има за вечеру?“
Била сам сигурна да су ове руке некад држале књиге и да су ове очи изучавале историју, музику и књижевност, али сада су нестале испод путера од кикирикија, да никада више не буду пронађене. Иде, иде, иде иии отишла је!
Једне ноћи, нас неколико смо отишли на вечеру да прославимо повратак пријатељице из Енглеске. Управо се вратила са фантастичног путовања и надугачко и нашироко нам је приповједала о фантастичном хотелу у ком је била. Сједила сам и посматрала тако добро скројену дружину за столом. Било је заиста тешко да се не почнем упоређивати и самосажаљевати.
Осјећала сам се прилично јадно, када се окренула ка мени и уручила ми тај предивно упаковани пакет и рекла да је то донијела за мене. Била је то књига о фантастичним катедралама Европе. Нисам баш била сигурна зашто ми је то дала док нисам прочитала посвету: „Уз дивљење за све оно што градиш када нико не гледа.“
Наредних дана сам читала – не, практично прождрала – ту књигу. И открила сам у њој четири истине које су ми промијениле живот и послужиле као инспирација за сопствени живот:
– Нико не зна ко је саградио те фантастичне катедрале – њихова имена нису забиљежена.
– Ти градитељи су цијеле своје животе посветили дјелима чији завршетак нису стигли дочекати.
– Поносили су огромне жртве и нису очекивали ништа заузврат.
– Страст њихове градње потпиривала је њихова вјера да Бог види све.
У књизи је била и легенда о богаташу који је дошао да види катедралу која се још увијек градила и видио је радника који клеше мајушну птицу у унутрашњости једне од греда. Богаташ се збунио и питао га зашто се толико труди да уклеше птичицу у греду која ће бити покривена кровом и коју нико никада неће видјети.
Радник му је одговорио: „Јер Бог све види.“
Затворила сам књигу и осјетила како сам пронашла дио који ми је недостајао. Било је то као да сам чула Бога како ми шапће: „Видим те. Видим твоје свакодневне жртве, чак када их не види нико око тебе.“
Ниједно добро дјело које сте урадили, ниједно пришивено дугме, ниједан испечени колач, ниједан родитељски састанак, ниједна ствар коју обавим у посљедњем трену није толико малена да је нећу примијетити и насмијешити се због њега. Градиш фантастичну катедралу, али не можеш сада видјети шта ће она све постати.
Посматрам себе као великог градитеља и све ми има смисла. Као један од људи који се сваког дана појављују на послу а знају да неће дочекати да га виде када се заврши, да раде на нечему што никада неће носити њихово име.
Аутор књиге је чак рекао да се катедрале неће изградити за вријеме нашег животног вијека јер су тако ријетки људи који су спремни да поднесу толику жртву.
Када стварно размислите о томе, ја и не желим да мој син доведе кући другара за празник и каже му: „Моја мама устаје у 4 ујутру и развија домаће пите, па онда маринира и лагано пече месо 3 сата, а онда испегла столњаке.“ То би значило да самој себи дижем споменик. Само желим да дође кући, евентуално и доведе неког ко му значи. Ако треба дати икакав увод том пријатељу, вољела бих да му каже: „Одушевићеш се!“
Као мајке, ми градимо фантастичне катедрале. Ако то радимо како ваља ни не могу нас видјети. А онда, једног дана, веома је могуће да ће се свијет дивити не само ономе што смо изградили већ и љепоти коју су у свијет унијеле невидљиве мајке.
Извор: Лоламагазин