Niko nije uvek 100% motivisan. Svi imamo negativne dane i zadatke koje bismo najradije da izbegnemo. Kod dece je to još izraženije jer ne mogu posedovati onaj nivo produktivnosti koji imaju odrasli. Pročitajte savete koji vam mogu pomoći da ohrabrite svoje dete i motivišete ga da ispuni zadatke kojima nije baš oduševljeno.
Postoji malo stvari koje nerviraju roditelje više od deteta koje ne želi da pokuša. Nije bitno da li se radi o domaćem zadatku iz matematike, časovima plesa ili časovima gitare koje je tako silno želelo a sada uopšte ne vežba, svi želimo da nam dete bude marljivo, da ulaže napor, prihvata izazove i shvata značaj upornosti. Prečesto umesto svega toga vidimo mrzovoljno „razvlačenje“ i cmizdravo žaljenje „Ovo je dosadno!“.
Pronađite nešto što je zabavno
Nekada je lako motivisati dete. Kada je zadatak lak i zanimljiv, čak i veliki trud dolazi ne čini se napornim. Dete koje voli košarku može beskrajno dugo da vežba slobodna bacanja. Dete koje je fascinirano Grčkim bogovima će „proždirati“ knjige na ovu temu. Sve ovo su primeri unutarnje motivacije, zato što motivacija dolazi od samog užitka koji donosi zadatak.
Kada je to moguće, bilo bi dobro stimulisati unutrašnju motivaciju pretvarajući zadatke koji se moraju odraditi u one koje je zabavno obavljati. Budite razigrani, upotrebite humor, dopustite deci da istražuju, podstičite njihovu radoznalost… ovo su načini pomoću kojih zadatke možete učiniti mnogo zanimljivijim.
Ali snaga unutrašnje motivacije tu prestaje. Ponekad je učenje obaveza i radni zadatak, tako da motivacija mora da potekne iz nečega što taj zadatak prevazilazi, nečeg većeg i tom trenutku nevidljivog.
Nagrada je rizik
Često, kada motivacija kod dece „manjka“, odrasli pribegavaju nagradama kako bi se dete pokrenulo. Ovo će privremeno uroditi plodom. Ukoliko upotrebite grafikone sa stikerima (svako dobro ponašanje označava rast na lestvici), ili predložite kupovinu male igračke kao nagrade, dobićete ponašanje kakvo želite. Ponekad je ovo sve što je potrebno. Ako je u pitanju samo mala prepreka, sitna nagrada može pokrenuti dete, naročito ukoliko je u pitanju zadatak koji postaje lakši i prijatniji nakon vežbanja.
Ovakav vid motivacije ima i svoje mane. Posle otprilike tri nedelje primene ovog sistema, detetu će isti dosaditi, a i roditelji ostaju bez ideja. Nagrada može da znači da zadatak nije obavezan. Dete će odlučiti da nagrada nije vredna truda, i da odbiti da izvrši zadatak. Takođe, dete može krenuti da se raspravlja oko kriterijuma koje ste mu postavili, ili da ispuni neki minimum zadatka da bi dobilo nagradu.
Česta primena nagrade može probuditi pregovarački stav kod deteta, ili bolje rečeno – cenkanje. Nemojte obučavati svoje dete da na svaki vaš zahtev odgovori pitanjem: „Šta ću dobiti ako to uradim?“
Nagrade isto tako mogu potkopati unutrašnju motivaciju, jer dete to shvata kao nešto što ne bi samo odabralo da uradi i zadatak ispunjava samo zbog nagrade.
Nagrade su vid eksterne kontrole. Ono što mi želimo za decu je unutrašnja motivacija koja dolazi iz njih samih – iz onoga šta oni misle i cene – motivacija koja ih podstiče čak i kada zadatak nije prijatan i kada roditelji nisu tu da ih podstiču.
Izgradnja unutrašnje motivacije
Na osnovu istraživanja koje su sproveli, Edvard Deci i Ričard Rajan sa Univerziteta Ročester, ukazali su na tri osnovne potrebe na kojima se temelji unutrašnja motivacija: kompetencija, autonomija i povezivanje – konekcija. Njihovom pravilnom stimulacijom pomaže se razvoj unutrašnje motivacije.
Kompetencija
Sticanje novih veština je izuzetno motivišuće. Kada dete tek uči da vozi bicikl, želeće da to radi po ceo dan, svaki dan. Veoma je uzbudljivo ovladati novim veštinama. Na drugoj strani, deca će se opirati i izbegavaće da rade one stvari u kojima misle da su loša. Bilo da se radi o pisanju, časovima violine ili košarke, kada dete pomisli da je lošije od saigrača, neće želeti da učestvuje. Osećaće se posramljeno, ili postiđeno i žaliće se da je ta aktivnost glupa i dosadna.
Ponekad, rešenje je da povećate kompetentnost deteta tako što ćete otkriti slabost u njegovim veštinama, problem sa koncentracijom i teškoće prilikom učenja. Nekada je deci potrebna pomoć da shvate kako da postanu kompetentna.
* Neka naglasak bude na naporu i strategiju – istraživanje koje je sprovedeno pokazalo je da veći uticaj imaju pohvale za trud, nego za urođene sposobnosti deteta, i da na taj način deca radije prihvataju izazove. Deca takođe mogu imati koristi od shvatanja strategija učenja. Na primer, prilikom pripreme za test, bolje rezultate će doneti vežbanje i rešavanje matematičkih zadataka, nego prelistavanje beležaka. Ulaganje truda i planiranje strategije utiru put deteta ka kompetentnosti.
* Odredite kriterijume – veoma je obeshrabrujuće za decu kada ulože dosta truda, a na kraju čuju da su uradili sve pogrešno ili da su preskočila jako važan deo. Ukoliko je vaše dete brzopleto i „baca se na posao“ pre nego što pročita uputstvo, davanje smernica ili određivanje prioriteta prilikom rešavanja problema može da spreči suze i traćenje vremena. Ohrabrujte svoje dete da jasno označi najvažnije instrukcije i da proveri ono što je već završilo kako mu neišta ne bi promaklo.
* Ukazujte na napredak – kada se njihov napredak vidi, deca se osećaju sposobnije. Podelite velike zadatke na celine, tako da dete može da vidi put koji prelazi do cilja – „Samo još jedan deo je ostao.“ Razgovarajte sa detetom o vremenu u kome sa nečim mučilo, i kako je posle svega uspelo. Dobro je reći mu: „Nekada su ti takve stvari zadavale velike probleme, ali ih sada baš dobro razumeš i rešavaš!“
Samostalnost
Niko ne voli kada ga kontrolišu. Deca ponekad nisu motivisana jer osećaju da su primorana da nešto urade. Naravno, ne možemo deci dati potpunu slobodu da rade samo ono što žele, ali otpor možemo smanjiti tako što ćemo im dozvoliti određeni nivo samostalnosti.
* Ponudite im izbor. Ukoliko dete ima uticaja na to kako će se nešto uraditi, to će automatski učiniti da budu motivisanija. Dopustite deci da biraju između podjednako prihvatljivih alternativa. Ovo ili ono? Sada ili kasnije? Ponudite im dve ili tri opcije, jer ako im ponudite više dete neće moći lako da se odluči.
* Dajte detetu objašnjenje koje će mu biti razumljivo. Deci je lakše da rade stvari ukoliko razumeju razloge zbog kojih treba da ih urade. Deca se često žale da moraju da uče stvari koje nikad neće koristiti. Jedan od mogućih odgovora je da se na taj način vežbaju veštine koje će mu koristiti kroz život, kao što je sposobnost da efikasno obavlja posao, da informacije zadrži u glavi i da radi u grupi.
* Ohrabrujte rešavanje problema. Najbolja rešenja za manjak motivacije obično dolaze od same dece. U trenutku kada se dete smiri, pitajte ga za mišljenje šta mu može pomoći da bi neki zadatak završilo. Morate biti dosledni i ohrabrivati svoje dete da prestane da se žali i smišlja izgovore i da krene da pravi plan kako rešilo problem.
Povezanost
Povezanost je jako bitan izvor motivacije. Deca vole da rade stvari koje ih povezuju sa ljudima do kojih im je stalo.
* Pokažite da ste svesni dečijih osećanja. Da bi se dete nekada pokrenulo sve što je potrebno je da odrasli razume odakle dolazi njegovo oklevanje i otpor. Možete mu reći: „Ti verovatno misliš da nije fer što ti je nastavnik dao toliko toga da uradis…“
* Pronađite uzor ili podršku društva. Motivacija ne mora da bude samo iznutra. Uzor može detetu pomoći da zamisli šta želi da bude kad poraste. Ako dete ima dragu učiteljicu ili je deo čvrsto povezanog tima, biće motivisano da se više trudi. Učenje sa drugovima može pomoći detetu da lakše nešto nauči. Čak i samo sedenje pored nekoga dok radi može da smanji odbojnost i da učini da je uloženi napor dosta lakši.
* Imajte razumna očekivanja. Deca uglavnom žele da udovolje svojim roditeljima. Ovo nije njihova najveća motivacija, ali je bitna. Deca nikad ne prerastaju tu želju da roditelji budu ponosni na njih. Nezaslužene pohvale neće pomoći, ali isto tako ne treba da budemo ni škrti u svojim odobravanjima.
Niko nije uvek 100% motivisan. Svi imamo negativne dane i zadatke koje bismo najradije da izbegnemo. Kod dece je to još izraženije jer ne mogu posedovati onaj nivo produktivnosti koji imaju odrasli.
Potrebni su vežba i mentalna zrelost kako bi se inicirala unutrašnja motivacija čak i kada se radi o zadacima koji nam nisu interesantni. U međuvremenu, potrebno je biti strpljiv i imati razumna očekivanja kada se radi o stvarima koje naša deca mogu u tom trenutku; u redu je očekivati i malo iznad njihovih mogućnosti. I uvek treba imatu na umu da su blage reči i ohrabrenja daleko više motivišuće nego konstantna kritika.
Izvor: pbs.org / eci-pec.rs