Svaki roditelj se u životu suoči sa problemom „dete – posao“, ali dovoljna je samo mala pomoć i sve stvari dođu na mesto.
Prebirajući po starim pismima od majke, podsetio sam se nečeg o čemu je s vremena na vreme volela da mi priča.
Majka je rodila samo mene. Kasno se udala pa su joj lekari zabranili da rađa. Ali ona ih nije poslušala nego je na svoju odgovornost, i svoj strah, iznela trudnoću do šestog meseca i tek onda otišla na pregled.
Bio sam željeno dete. Deda i baba, tata i mama pa i polusestra – svi su me obožavali, majka nije dala da zafali dlaka s glave njenom sinu jedincu.
U obdanište me je vodila mama. Ali ona je baš rano išla na posao, pa da bi stigla, morali smo da krenemo već prvim jutarnjim tramvajem i autobusom, a njih su uglavnom vozili uvek isti vozači. Izašli bismo iz tramvaja, majka bi me dovela do kapije obdaništa, predala vaspitačici pa onda trčala na stanicu i… čekala sledeći tramvaj.
Odocnila je na posao nekoliko puta pa su je upozorili da može dobiti otkaz, a pošto smo, kao i svi, živeli skromno, nismo smeli da spadnemo samo na tatinu platu pa je majka stegla srce i smislila rešenje: ona će me samo izvesti na stanici u nadi da ću moći sam sa svoje tri godine da odem do kapije obdaništa.
Sve je ispalo dobro već iz prve, mada je tih nekoliko sekundi bilo najduže i najgore vreme u njenom životu.
Okretala se i jurcala grozničavo po polupraznom tramvaju da vidi jesam li ušao na kapiju ili još šapeljam u zimskim čizmama, bundi, šalu i kapi.
Posle nekog vremena, mama je ođednom primetila da tramvaj sa te stranice kreće veoma sporo i ubrzava tek kada sam ja već prošao kapiju. To je trajalo sve tri godine, koliko sam išao u obdanište. Majka nije mogla, a nije se ni trudila, da nađe objašnjenje tog nepisanog pravila.
Najvažnije je da joj je srce bilo na mestu.
Tek posle nekoliko godina, kada sam već krenuo u školu, cela stvar se razjasnila. Mama i ja smo krenuli kod nje na posao, a meni se ođednom obratila tramvajdžijka:
„Zdravo, malac! Baš si porastao! Sećaš se kako smo te tvoja mama i ja pratile u obdanište?“
Od tada je prošlo mnogo godina, ali svaki put kada prolazim pored stanice „Dubki“, setim se te male epizode iz svog života i bude mi toplo oko srca zbog dobrote nepoznate žene, koja je svakog dana, apsolutno nesebično, činila jedno malo dobro delo – malim zadržavanjem celog tramvaja radi mira njoj potpuno nepoznate osobe.
Autor: Sejmon Sejmonič