Kaко ме мајка водила у вртић

јануар 17, 2016

Сваки родитељ се у животу суочи са проблемом “дете – посао”, али довољна је само мала помоћ и све ствари дођу на место.
majka-i-sin
Пребирајући по старим писмима од мајке, подсетио сам се нечег о чему је с времена на време волела да ми прича.
Мајка је родила само мене. Касно се удала па су јој лекари забранили да рађа. Али она их није послушала него је на своју одговорност, и свој страх, изнела трудноћу до шестог месеца и тек онда отишла на преглед.
Био сам жељено дете. Деда и баба, тата и мама па и полусестра – сви су ме обожавали, мајка није дала да зафали длака с главе њеном сину јединцу.
У обданиште ме је водила мама. Али она је баш рано ишла на посао, па да би стигла, морали смо да кренемо већ првим јутарњим трамвајем и аутобусом, а њих су углавном возили увек исти возачи. Изашли бисмо из трамваја, мајка би ме довела до капије обданишта, предала васпитачици па онда трчала на станицу и… чекала следећи трамвај.
Одоцнила је на посао неколико пута па су је упозорили да може добити отказ, а пошто смо, као и сви, живели скромно, нисмо смели да спаднемо само на татину плату па је мајка стегла срце и смислила решење: она ће ме само извести на станици у нади да ћу моћи сам са своје три године да одем до капије обданишта.
Све је испало добро већ из прве, мада је тих неколико секунди било најдуже и најгоре време у њеном животу.
Окретала се и јурцала грозничаво по полупразном трамвају да види јесам ли ушао на капију или још шапељам у зимским чизмама, бунди, шалу и капи.
После неког времена, мама је ођедном приметила да трамвај са те странице креће веома споро и убрзава тек када сам ја већ прошао капију. То је трајало све три године, колико сам ишао у обданиште. Мајка није могла, а није се ни трудила, да нађе објашњење тог неписаног правила. Најважније је да јој је срце било на месту.
Тек после неколико година, када сам већ кренуо у школу, цела ствар се разјаснила. Мама и ја смо кренули код ње на посао, а мени се ођедном обратила трамвајџијка:
„Здраво, малац! Баш си порастао! Сећаш се како смо те твоја мама и ја пратиле у обданиште?“
Од тада је прошло много година, али сваки пут када пролазим поред станице „Дубки“, сетим се те мале епизоде из свог живота и буде ми топло око срца због доброте непознате жене, која је сваког дана, апсолутно несебично, чинила једно мало добро дело – малим задржавањем целог трамваја ради мира њој потпуно непознате особе.
Аутор: Сејмон Сејмонич

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Kaко ме мајка водила у вртић

  1. Gricko каже:

    E OVO se zove podrška žena – ženi….. a tako je malo trebalo…

  2. Minja каже:

    Divno…Tako malo a tako mnogo ♥

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама