Dakle, da razjasnimo. Nije sistem. Nije država. Iako bi se i njima na ovu temu imalo štošta reći. Ali, u ovom slučaju, u pitanju je baš škola i odluke na tom mikronivou.
Moje dete krenulo je u prvi razred prošle godine. Još mnogo pre polaska u školu trudili smo se da u kući negujemo zdrave navike poput odlaska u krevet na vreme i izbalansirane zdrave ishrane. Isto je važilo u vrtiću gde su deca mogla da konzumiraju isključivo hranu koja je predviđena jelovnikom, a sve ostalo što bi se donelo vaspitači bi predavali roditeljima.
Ipak, obrazovni sistem, pa i škola sama, u pogledu izgradnje zdravih navika u ishrani kod dece meni, kao roditelju, do sad nisu pomagali već naprotiv. Kako? Vrlo jednostavno.
Svaka škola u Srbiji ima pravo da po svom nahođenju u sklopu školskog prostora odredi za zakup prodavnicu, pekaru ili bilo kakvu drugu maloprodaju gde će prodavati bukvalno bilo šta (pretpostavljam da su alkohol i cigarete isključeni). I u jednoj voždovačkoj školi u koju ide moje dete deci se (između ostalog) nude:
- jedeće narukvice
- lizalice koje ostavljaju trag na jeziku (?!)
- malecke flašice oblika boce kokakole pune sitnih, nenormalno slatkih bombona
- itd.
Ovo je samo deo asortimana koji, koliko sam videla, ne uključuje apsolutno nijednu zdravu namirnicu. Nisam mogla a da svoje pitanje ne uputim i Ministarstvu. Od njih sam dobila odgovor da je sve u rukama Školskog odbora. Ali i da je edukacija ključna, te da nije škola isključivo i jedino odgovorna za zdravu ishranu i razvoj zdravih životnih navika kod dece.
Ne mogu da se ne složim. Priznajem da je porodica ključna i da ne može škola biti jedina odgovorna. Ali može li bar preuzeti deo odgovornosti i izbaciti otrove koje prodaje deci iz ponude u svojim lokalima? Pitala sam i školu u koju ide moje dete i ostala bez odgovora. Što je odgovor samo po sebi.
Dakle, ako niste dobro razumeli, pojasniću. Dok ja pokušavam detetu da usadim zdrave navike u ishrani, škola mi odmaže nudeći joj šarene, primamljive, prepune veštačkih boja i aditiva slatkiše, ko zna gde nabavljene. Istovremeno, u toj istoj školi, ne može kupiti voćku niti kesicu badema. Toliko o sinergiji i zajedničkom radu na stvaranju zdravih navika kod dece.
I ne bi to bio toliki problem da je to jedna škola i jedan primer. Problem je što je ta praksa rasprostranjena. Najčešći izgovor? Roditeljima ne smeta, a zdravu hranu deca ne vole, uz to je i skupa. To da većini roditelja ne smeta da im deca jedu nezdravu hranu, nažalost, sve više primećujem.
A to da je zdrava užina skupa? Jutros sam detetu spakovala krušku, šaku lešnika i šaku oraha za užinu (doručak, razume se, kod kuće). Koštalo me je manje nego kesica flipsa.
Zdrava hrana nije skupa, samo traži vreme i istrajnost. A ko je danas spreman da to pruži…
I da, biće mi sve teže da detetu objasnim zbog čega ne treba da kupuje lizalice sa svetlećim štapićima (pobogu, pa da ne valjaju, ne bi ih valjda u školi deci prodavali?!), a sigurna sam da će poneku krišom i pojesti. To mi, ipak, ne daje pravo da odustanem.
Odgovor Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na ovaj komentar pogledajte OVDE.