Svima je poznato da je juče Krizni štab doneo odluku da se stariji osnovci i srednjoškolci od 30.11. prebace na onlajn nastavu, a da učenici od 1. do 4. razreda nastavu i dalje pohađaju u školskim klupama. Vrtići će, takođe, raditi normalno. Čak nije uvedena ni obavezna potvrda za roditelje da moraju biti na poslu, ili, barem, da su zaposleni, pa da decu nemaju kome da ostave na čuvanje.
Jasno je da je ova odluka pokazala da su nečiji životi vredniji od drugih. Neko će reći – pa dobro, ali, šta ćemo sa lekarima, vozačima, prodavcima u marketima? Pa zar nisu i njihovi životi jednako vredni? Apsolutno jesu! Ovde govorimo o onome što je moguće i onome što nije moguće.
Da objasnimo – učitelj može, uz određeni trud, svoj posao da radi onlajn. To svakako nije dobro trajno rešenje, ali je dobar način da se smanji rizik od zaraze i malo rastereti zdravstveni sistem u trenutku kada mu je to preko potrebno. Vozač autobusa ne može da radi onlajn, nažalost. Ipak, to nije razlog da oni koji mogu, to i ne urade.
Sad dolazimo do ključne teme i razloga zbog kog će vaspitači i učitelji ići svakog dana na posao, koristeći prevoz i susrećući se sa kolegama i roditeljima. Ekonomija. I to bi se moglo uvažiti kao legitimno. Ali, hajde onda da budemo otvoreni i da kažemo – učitelji, vaspitači, znamo da ste u opasnosti. Znamo da vaš posao ne bi trebalo da bude samo čuvanje dece. Ali u ovom trenutku, to tako jeste. Da bi ekonomija opstala, morate da rizikujete.
I, u redu. Ali, kada pogledamo desetkovana odeljenja i razrede u kojima od petnaestoro dece sada sedi troje ili četvoro, ne možemo da se ne zapitamo – da li je zaista rešenje da kompletan sistem obrazovanja od 1. do 4. razreda i svi vrtići rade punim kapacitetom zbog, recimo, 20% dece kojima je realno potrebno čuvanje?
I da li neko uopšte zna kako izgleda radni dan učitelja koji radi u dve grupe. Evo, da pojasnimo. Ako odeljenje ima, primera radi, 28 učenika, oni su podeljeni u dve grupe. Jedna grupa dolazi, recimo, od 8 sati ujutru, a druga od 10:30. Sve sudarajući se usput. Ali to sad nije tema.
Kad se, oko 13 časova, završi taj deo nastave, učitelj/ica, odlazi kući, da bi nastavila rad sa decom koja su onlajn, što zbog izolacije, što zbog virusa, što iz opreza. Te dece u nekim odeljenjima ima i više nego onih što dolaze na nastavu, ali ona i dalje radi u dve grupe plus onlajn. Apsurdno, naporno, rizično po zdravlje svih.
Kako, onda, to rešiti?
Korak 1.
I za decu u vrtićima, i za onu u školama, tražiti obavezne potvrde roditelja da ne mogu da rade od kuće, te da su oba roditelja zaposlena.
Uz decu koju su roditelji već povukli i koja su na onlajn nastavi što iz opreza, što zbog izolacije, došli bismo, verovatno do još manjeg procenta dece kojoj je čuvanje neophodno.
Korak 2.
Za tu decu, kojoj je čuvanje neophodno, organizovati onlajn nastavu, uz mogućnost da koriste usluge boravka. Dakle – dok su u boravku, imaju čuvanje, kada ih roditelji preuzmu, isprate onlajn nastavu kod kuće. Sutradan u boravku mogu da urade domaće zadatke. Potrebno je samo malo veće razumevanje učitelja kada se radi o rokovima i obavezama, a to, zasigurno, neće biti problem. U boravku bi bilo najviše 15 dece u grupi, a učitelji bi mogli da se smenjuju na nedeljnom nivou, u „čuvanju“ dece.
U ovakvoj organizaciji, učitelji i vaspitači bi bili koliko toliko zaštićeni, smanjile bi se gužve u prevozu, a sasvim sigurno da bi još jedan deo roditelja zapravo došao do zaključka da postoji način da se organizuju u čuvanju dece, bez odlaska u školu.
Ne mislim da sam ja, kao učiteljica, pametnija od celog Kriznog štaba. Samo mislim da se nisu baš nimalo potrudili da zaštite sve one kategorije stanovništva koje mogu biti zaštićene. Ovo rešenje deluje mi, uz malo truda i dobre organizacije, ostvarivo.
Autor teksta je učiteljica iz Kragujevca koja je želela da ostane anonimna